Naša književnost

· Последњи Дубровчанин п

Леванту још од Луја ХТУ; с њом имају врло повољан уговор који је отац Антуна Соркочевића, Лукша, потписао у Версају 1776 године. И кад Директоријум ратује с Питом, Дубровчани на својим бродовима преносе храну у блокирану Француску. 7

Аустрија нема чак ни свога претставника у Дубровнику; тек пред дубровачку пропаст шаље (1805) Тимонија. Млеци и Енглеска никад га нису ни имали, а Русија га држи, али је нервозни и туберкулозни Фонтон често у размирицама са дубровачком владом и нема на њу утицаја, као ни претходник Фонтонов, Антон Дзика. 5

И француски се претставници често препиру са дубровачком владом, али је њихов положај друкчији; и они ниподаштавају немоћну, минијатурну дубровачку државицу, али се труде да у њој учврсте француски утицај. Андре Лемер, с којим почињемо листу последњих француских заступника, не воли Дубровчане и клевета их у својим извештајима. Четрдесет година пре Наполеонова заузећа, он је писао да би дванаестина граната нагнала Дубровник на предају. Он и његов наследник Рене Прево (који није хтео предати своја препоручна писма пре но што му не обећаше да ће га, мимо уобичајена реда, посадити уз кнеза или му бар посланичку клупу покрити ћилимом), користећи се угледом своје земље, ширили су све више француски утицај у Дубровнику. Рене Бријер Дериво, који је дошао по смрти Превостовој, није већ морао много да се труди, стаза је била утрвена. Друштвен, он у свему учествује, иде на посела и свечаности. Наоко љубазан према Дубровчанима, он пун презира одговара Француској академији, када му је затражила податке о дубровачким славним људима, да их у овој држави нема и да се у дубровачкој републици не производе чак ни метле, а камоли велики људи, али и он ипак говори о утицају француске културе. А његов син Марко, племенитија природа него отац, школски друг и пријатељ Антуна Соркочевића и многих других Дубровчана, домаћи песник познат под именом Бруеровић, био је савршена спона Дубровчана и Француза, као Дубровчанин прирођењем и Француз родом.

Уосталом, ваља имати на уму да је тада читава Европа била под јаким француским утицајем, па се томе није могао отети ни Дубровник.

Од одела, књига и политичких веза прешло се временом и на начела. И кад пљусну јесење кише Дубровником, ако би ко стао испод сводова и посматрао пролазнике, приметио би ово: ко је носио кишобран, био је консервативац, „Саламанкез“, а ко се увијао у мантил, био је читалац енциклопедије и Волтера, „Сорбонез“.3)

У салонима, по дућанима, у апотеци, Дубровчани двадесет последњих година своје слободе ни о чему другом не говоре, него

г) Саламанкези — названи по Саламанци у Шпанији, где су се на строго католичком универзитету учила старија поколења дубровачке властеле Сорбонези — названи по париском универзитету (Сорбона) који је

био много либералнији и мање подложан утицају цркве.