Naša književnost

Последњи Дубровчанин 75

и практични. Да би потакли ревност ученика делили су их на две групе: једни су били Римљани, други Картагињани; вечито у борби за првенство те су се групе, под воћством два најбоља ђака, трудиле да престигну у знању своје противнике и како тада не беху у обичају пропитивања за оцену, ово је надметање збиља било корисно. Додајмо томе стегу ових наставника, од чијих је извештаја зависило чак да ли ће пунолетни властелин добити право да уђе у Велико веће, па ће нам бити јасно да су морали добити солидно хуманистичко образовање и Антун Соркочевић и цела та генерација која 32 изашла из Колегијума у доба француске револуције.

Ма да су у то доба Парижани већ разрушили Бастиљу и револуција отимала себи признање, консервативни саламанкези,, његови тутори, ипак осташе у традицијама свога дома и послаше Антуна Соркосевића на римски университет. Дубровачки пучанин Бенедикт Стај-Стојковић, чувени, песник и филозоф, који је заузимао знатан положај у римској цркви, био је стари пријатељ Соркочевића и породица повери Антуна његовом старању.

Соркочевић продужи у Риму оно што је највише волео у Дубровнику: књижевност, музику и историју, три најзанимљивије ствари за један Веј серги осамнаостога века.

У традицијама властеле која за трајања републике никад није марила за дипломе, он је богат и безбрижан посећивао доцније и друге университете и велике градове, у друштву свога пријатеља и рођака, Николе Пуцића.

Кад је отишао у Париз, град беше још републикански; по улицама се тек стишавао одјек од са јта. У таквом амбиенту млади Саркочевић довршава учење францускога језика и већ тада подлеже утицају француске културе. Неколико година пре његова доласка у Париз, у овом граду био је умро његов стриц Михо (1790) и Антун Соркочевић наилази на његове пријатеље који му помажу да уђе у француско друштво. Читавих десет година затим он шета између Дубровника, Анконе, Рима, Напуља, Млетака, Париза и неколико малих италијанских градова. То су године учења и сазнавања у којима ће се његова личност уобличити и развити.

На почетку деветнаестог века нашао се неко време и код куће. Али у мирном градићу за њега није било ничега занимљивог. Ван државних послова за које није марио, одавно већ пунолетан и наследник знатнога имања, њему је био досадан монотони дубровачки живот, пуритански и лицемеран у поређењу са животом Париза, Млетака и Напуља.

Чезнући за монденим животом великих градова, он опет оставља мајку и одлази у велики свет „гоњен неспокојством и досадом живота“ у Млетке.

Он уме да ужива у својој младости и богатству и његова писма пријатељу Николи Пуцићу из тих дана одишу дивном животном веселошћу. Он је очаран млетачким дивотама и животом, али се не изражава баш похвално о отмености и начину живота Млечића.