Naša književnost

84 Књижевност

Аустријанци су доиста имали у то време неких успеха у Далмацији, али се рат није решавао на југу, него на Ваграму. Наполеон се пео на врхунац своје моћи. Сломивши Аустрију, приморао је ћесара да му уступи југословенске земље од Бељака до Будве.

Истога дана кад је уговор потписан, Наполеон декретом створи Илирске провинције. Декрет као основни закон, није одређивао ништа детаљно и Илирија се дефинитивно уредила тек после годину и по дана.

Соркочевић поводом тога вели своме пријатељу у Паризу „Треба да сте срећни што је закључен мир који ће осигурати спокојство нашим крајевима и створити им нову судбину... Ето, пада мало по мало вео који је херој овога века разапео између садашњости и будућности.“ 7)

Намеравао је да се одмах врати у домовину, чим се Аустријанци евакуишу са граница Далмације, и да најзад распрода своја имања. У пролеће 1810 био је већ у Дубровнику који је добијао нов изглед, готово и не опомињући на некадањи главни град републике. Соркочевић се повуче у свој ријечки дворац, пошто му је палата у граду била реквирирана. „Шта бих радио него да пишем свом старом пријатељу и другу из младости“, пише он резигнирано пријатељу Нику Пуцићу у Љубљани, који се тамо налазио цењен од гувернера и врховних илирских власти: „Ујка Тобија, барон Тудентентпронк, сви... који живе без својих замкова, могу ли да изнађу бољи начин да би провели вече»“...

Ту, на дубровачкој Ријеци, дошао је на мисао ла предложи влади оснивање словенских научних и књижевних академија. „Препоручујем вам, вели у истом писму, мој мемоар влади о словенским академијама. Било би врло важно, кад бисмо имали по једну такву академију у ЈБубљани и Дубровнику.“ 8)

Читаве три године раније од Шарла Нодјеа он тражи да се академије оснују и ова његова идеја није тек случајна замисао: Парижанин, члан Келтске Академије, помало сноб, помало слависта, он би рад да носи титулу члана дубровачке академије, али свакако и да ради на словенским студијама. Због тога је написао чак и предлог, у облику мемоара упућеног влади. :

За Дубровчане Академија не би била ништа ново, пошто су већ и раније постојала учена друштва у овоме граду. Антунов прадеда Лукша, звани Ловро или Ловорко, припадао је Академији Дангубних и код њега су обично држане друштвене седнице. Било је и других Соркочевића чланова разних академија; зна се да су два Марина из те породице били чланови поменуте Академије. Могло би се, дакле, рећи да је Антун Соркочевић кад је учинио овај предлог, био у традицијама не само Дубровника него и свога рода.

Зато он у једном доцнијем писму опет пише своме пријатељу Пуцићу о словенским академијама, „чије би ми — вели — оснивање

7) Писмо из Венеције, 28. Х. 1809. %) Писмо из Омбле (Дубровачке Ријеке) 12. ХГ. 1810.

| | ;

дер љета

денара моћи зоне

пацова

| | | | | |