Naša književnost

чијим

“.

о о и ЗЕЕ

| | |

Последњи Дубровчанин

Увод је написан доста вешто и лепо, и доста нетачно.

Говорећи о народу који се буди између Белог, Јадранског, Балтичког и Црног Мора, Соркочевић се чуди како ништа није могло привући пажње ученога света на Словене који се јављају с толико сјаја. Тек Петар Први и Катарина Велика уздигоше на достојну висину пред зачуђеном Европом словенско име, коме ће Србија и Пољска додати толико сјаја да ће најстарији, најпоноснији и најхрабрији народи сматрати за част да га носе.“

Али Словени нису само од политичког значаја, него и културног, и Соркочевић износи своје омиљене и давнашње рефлексије. Његова мисао да Ћирило и Методије нису први словенски књижевници, него само реформатори који су старе словенске јероглифе, можда онако као Улфила готске руне, упростили и претворили у једну погоднију азбуку, занимљива је, али, наравно, само хипотетична и нетачна.

Кад је Соркочевић писао овај увод, словенска ренесанса је била на помолу. Илирска или југословенска идеја тек што је почела да стиче присталице. Соркочевић је на страни, иако недовољно свесно и без довољно концепција, један од првих проповедника тога словенскога препорођаја и југословенске идеје.

Панславист, он ипак разликује међу Словенима четири скупине, на које се по њему деле или ће се у блиској будућности поделити словенски народи: руску, пољску, чешку и илирску. Пошто је споменуо напредак Руса, Пољака и Чеха, он вели врло ласкаво о Србији: „Дивно и неопажено држање Србијанаца који, давно лишени својих поглавара и сведени муслиманским освојењима од давнине на сироте земљораднике, у свом здравом разуму, у природној узвишености свога духа, у свом племенитом и инстинктивном јунаштву нађоше ипак снаге да издрже четиристогодишњу борбу и да поврате, најзад, своју првобитну независност, упркос злоби подмуклог суседа и грешној равнодушности целе Европе, без помоћи савремене џивилизације. Све то показује буђење словенског народа“.

Њему су познати Добровски, Копитар, Шафарик; он се одушевљава словенским књижевностима и вели да ће словенски прогрес бити сличан италијанском: иако под разним владама, Пиемонтези, Млечани, Напуљци, Сицилијанци створили су један заједнички језик и постали један народ. А напомињући да је италијанско књижевно наречје говор тосканских планинаца, да су Немци узели за исту сврху планински и северни горњо-немачки, где странци никада не продреше и где ништа страно није утицало на чистоту и развитак језика, Соркочевић предлаже из истих разлога за заједнички језик свих Словена говор црногорских горштака. Њихов језик који је „звучан као сви јужњачки језици, чист и јасан као извори горски, и енергичан“, најподеснији је по њему од свих говора који се говоре по Босни, Србији, Хрватској, Далмацији, епирским и албанским планинама и по северној Грчкој. „Сачуван међу Бугарима, вели он, и допирући све до цариградских зидина, овај је језик готово

3

ва ма ара мире Зе он аајенај пки