Naša književnost

94 ; Књижевлзост

града и закључци су му прилично тачни, а каткад за данашње доба и занимљиви, као овај на пример: „Уколико ово пространо и богато полуострво између Јадранског и Црног Мора буде напредовало у цивилизацији, утолико ће трговачки пут који постоји одвајкада између Дубровника и Цариграда стећи нову важност и постати савршенији. Паралелан унеколико са Дунавом, овај ће пуг можда једног дана имати част да добије железницу. Оваква сјајна перспектива моћи ће да охрабри земљу која сад пропада упркос очинском старању владе.“

Али параграфи који говоре у овом чланку о науци и литератури, много су занимљивији. Ослањајући се на Лукаревића и Апендинија, на предање и неке друге писце, Антун Соркочевић покушава да начини један хронолошки преглед развића дубровачке књижевности и њених главних писаца. Поменувши по Лукаревићу, Петра Монаха и архиепископа Витала Гучетића као писце Х века, он напомиње да књижевност ипак почиње са ХИП веком и наводи као првог песника неког Мелезиуса!... У књижевност народног језика је упућенији, ма да вели да словенска дубровачка књижевност датира од ХГУ века и ма да Наљешковића назива отменим писцем упркос његовим комедијама познатим са своје распојасаности, вулгарности и сумњиве књижевне вредности. Па ипак и кад говори о домаћој књижевности, он врло често зна само гола имена песника, и нема појма о њиховој вредности и рангу. Зато када покушава да по вековима изложи развитак дубровачке књижевности, он у томе не успева. Пошто најпре није умео да одреди време првих почетака народне литературе, он меша векове, Гундулићу надева име Франо; спомиње често као угледне писце (,сјали су“, вели) оне, од којих се очувала цигло једна песмица или ни толико, а не каже ни речи 2 Марину Држићу или Динку Рањини. Али га треба извинити јер ни неки други писци у то време нису знали много више.

Ослањајући се на сумњиве и једине изворе свога времена, дилетант који не испитује чињенице и нема методе научника, далеко од своје домовине, хроничар једне књижевности која ће тек доцније наћи савесне испитиваче, Соркочевић није ни могао доћи до бољих резултата. Он би несумњиво савесније извршио свој посао да се ограничио на опште, синтетичне рефлексије, које су му у већини случајева тачне. Кад вели, да у дубровачкој књижевности нема прозе сем неких побожних слика, придика и комедија по угледу на Молијера, он каже скоро тачне ствари. Кад говорећи о чистоти дубровачког језика упућује на говор Црногораца као на најчистије јужнословенско наречје и то му се може донекле примити. Али кад год оде у појединости, он више греши него што погађа.

Други његов напис који је исте године изашао у „Северном прегледу“ бави се Гундулићевим спевом; тај чланак, »Озтап, Роете Шупеп еп 20 сћап!з«, састоји се из два дела: увода и фрагмената из осме песме с допуном Пијерка Соркочевића, у којима се опева историја Сунчанице.

' ,

аи лама рнце јами вадрињео

+ Ц + !