Naša književnost

вд“

Последњи Дубровчанин 97

сјепле герше де Каризе). Овај чланак, толико забрањиван у Аустрији, врло је информативан; Соркочевић, истина, полази од најдаље, митске, старине, помињући Кадмуса, Павлимира Белог и друга предања, али даља његова разлагања о славено-српској (5јауо-зегујеп5) инвазији у Требиње, о заштитама суседних држава, о земљотресу и најновијој историји, углавном су тачна. Нарочито је зани-

"мљив кад говори о судбини Дубровника на бечком конгресу: „Чак не

оставише времена за размишљање, вели, о предлогу који неки поднесоше ... да се од Дубровника, Боке и Црне Горе (којима се, природно, придружује и Србија) створи федеративна држава, која би била полазна тачка за илирски део, као што је то Грчка за хеленски део европске Турске.“ - Е

Као што се може видети из његових чланака и писама, Соркочевић нема много оригиналних и разноврсних мисли; оне су већивом у једном ужем кругу, пошто се тичу националног и савременог живота, политике, историје и књижевности. Али тај мали број идеја он надокнађује изванредном бистрином и трезвеним ставом кад се тиче Дубровника његова времена. Ма колико изгледао романтичан и утопист због својих свесловенских и илирских идеја, тај је човек умео да осети стварност, онакву каква је, и после пада републике он има већ будућу слику дугог постојања Дубровника у оквиру Аустрије; зато и вели пријатељу Нику Пуцићу: „Пољубите своју децу од моје стране и озбиљно мислите на телесно васпитање Луцово“. Он стално наглашава да долазе друга времена. „Умрло је време метафизичара. Треба нам физике, снаге и војничког васпитања

"за век, у коме ће се живети.“

Његове економске идеје су, такође интересантне; он врло добро увиђа важност дубровачког пристаништа и будућу изградњу јадранскин пруга.

Чак је и његов национализам модеран. Он још нема данашњих концепција, али ма да се лично не осећа ни Србином ни Хрватом, него само Дубровчанином и Словином као и поколења пре њега, Соркочевић предвиђа да ће се будући Дубровчани морати одрећи свога широкога „словинства“. Он час прориче јединство Далмације

и Дубровника са Хрватском, а час га доводи у везу са Црном Гором

и Србијом. „Треба од Луца начинити једног малог Хрвата; то је једино што му преостаје у његовом столећу“, вели Соркочевић своме пријатељу Пуцићу поздрављајући његова сина, а други пут усред француског текста умеће ове наше речи: „Сербиа, Церна Гора, Дубровник, од дубја иста хфое“ (тј. хвоје = гране).

Али ма колико имао идеја, он није никако успевао да створи једну општу концепцију у своме раду; његове мисли и закључци личе на многе ексцентричне кругове који се секу: он, на пример, сваки час меша југословенство и свесловенство. Иако синтетичан дух, он даје само фрагменте и како сваку брошуру пише са истом намером — да побуди интерес француских читалаца — Соркочевип често понавља исте ствари. У сваком његовом чланку помешана је

7 Књижевност

5 ћ 4

соу

пала за Ели тако

па је са и

а тами

ЈА у ата Ре лије

пи