Naša književnost

98 Књижевчост

политика, историја, књижевност, економија, што даје спису повремени и фрагментарни карактер, уз велику примесу површности 8 урођене хвалисавости.

Сем тога, како је врло мало знао домаће књижевности (он није бог зна како знао ни Вука ни Качића, а народну поезију није дубље проучавао), и како је своје знање углавном црпао из страних, несловенских, искључиво француских и италијанских дела, то се никако није могао ослободити својих недостатака. Он је, међутим, осећао врло добро своје мане и зато је својим списима, ках их је скупио у књигу, дао назив „Фрагменти о политичкој и књижевној историји некадашње дубровачке републике и 0 словенском језику (Егаотеп 5 5иг |ефојгте ропшачџе еј ибегате де Гапсеппе териђуаџе де Кагизе ер 5 ја (апопе чјауе). А неколико реченица, с којима је посветио своје списе кћери Марији, још више сведоче да је и сам трезвени Соркочевић имао правилно мишљење о своме раду. „Драго дете“, вели он меланхолично, „откако сам оставио заувек родну земљу да не бих гледао лешину моје отаџбине, прегажену баканалијама побеснелога века... једина ми је срећа била да на њу једнако мислим и да често о њој говорим. Некоћико редова, које сам о њој написао по случа ју или по прилици, скупио сам у овој књизи и предајем вам их као оставу коју поверавам вашем срцу.“27) Али је књига дирнула и срца Дубровчана који су је, упркос забрани аустирске владе, читали и преписивали.

Оронуо и обневидео, предосећајући блиску смрт, Антун Соркочевић је тако за две године (1838—1839) прештампао, и поправио све своје дотадање списе, расуте по повременицима. — Последњи пут се латио поново пера, кад је његов познаник, Проспер Мериме, приређивао друго, попуњено издање својих Гусала. Једно од његових првих дела, грех младости из доба кад се Мериме играо жмуре по књижевности, књига је доживљавала обнову: имајући јот неке, доцније „преводе“, Мериме је попунио своју збирку са шест таквих прилога. Једна од тих песама, МПосћ Кођисп, уствари је Качићеве „Писме од Милоша Обилића и Вука Бранковића“.

Антун Соркочевић, стални посетилац париских библиотека, био је нашао у Арсеналској Књижници, благодарећи љубазности свога пријатеља Шарла Нодјеа, један рукопис с упоредо исписаним сло венским и италијанским текстом ове песме, превео га на француски и уступио Меримеу. У том издању „Гусала“ које је изашло после Соркочевићеве смрти, Мериме, казујући како је дошао до песме

2) Ова књига уствари није једноставно издање, него је постала вероватно свако: Соркочевић је прво из „Тана“ отиснуо засебно 1836 своје писмо Салверту; затим је то исто, после две године, учинио са чланцима из „Северног пре“ гледа“; најпосле је У штампарији Госпође Портман отштампао брошуре „Опетпе е; сћше... де Вагизе“ и поправљени „Метолге зит ја Јапоџе чјауе“, па је пред све те брошуре ударио посвету кћери (Аптотпе де Зогво а 'Мапе, за је) и предговор, те тако скрпио „Фрагменте“. Због тога сваки чланак има засебну пагинацију.

освоје