Naša književnost

!

300

шкој потиштености. Прогањан од цензуре, морао је да сарађује у „либералном“ часопису „Весник Европе“, о којем је, као огорчени противник млаког споразумашког либерализма, имао веома неповољно мишљење. У том часопису (чији је главни уредник М. Стасјуљевић позвао Салтикова на сарадњу баш зато што је добро стајао код цензуре те није имао чега да се плаши, док су се остале редакције устезале од сарадње веома непожељног књижевника) појавила се први пут у наставцима, од јесени 1887 до пролећа 1889 године, „Пошехонска старина“.

Салтиков је писао ово своје последње дело тешко болестан и потпуно свестан тога да му се живот гаси. Отимајући се боловима који су га свакодневно мучили, успео је да спреми „Пошехонску старину“ и за посебно издање, али је умро (28 априла 1889 године) пре него што је оно изишло.

„Просвета“ је издала „Пошехонску старину“ као прву књигу изабраних дела М. Е. Салтикова-Шчедрина, у преводу Наталије Лукић, а у редакцији Константина Степановића. Преводилац и редактор успешно су савладали један одговоран, оби-

Књижевност

ман и тежак задатак. Превођење Салтиковљевих · дела зацело претставља један од најтежих подухвата у области превођења руских класика, а „Пошехонска старина“, у којој се узајамно допуњују и прожимају елементи реалистичког причања, сатире и — местимице — публицистике, наметала је преводиоцу и редактору нарочиту пажњу и одговорност. Ваљало је решити, уз то, и низ питања везаних за превођење појмова из подручја кметских односа, што није било ни најмање лако. Издање које је пред нама сведочи да су преводилац и редактор уложили у преношење овог класичног текста велики труд, савесност и темељно познавање посла, што им је донело награду Владе НР Србије. Наравно, приликом поређења овог превода с оригиналом, може се наићи и на речи чији је превод за дискусију, али су такви случајеви малобројни. Они су, уосталом, неизбежни у сваком, па и у најсавесније обављеном преводилачком послу, а нарочито у преводима великих класичних дела као што је „Пошехонска старина“.

Е Ло З.

- ДВА ПРЕВОДА ПУШКИНОВОГ „БОРИСА ГОДУНОВА“

Пре кратког времена издала је београдска „Просвета“ у дивот-издању „Бориса Годунова“ ода. С. Пушкина у преводу Божидара Ковачевића, а пре две године (1948) изашло је у Загребу исто дело у издању Накладног завода Хрватске, У преводу Исе Великановића. Биће од интереса да прикажемо оба ова превода паралелна, да их упоредимо међусобно и са оригиналом.

„Борис Годунов“ је прва руска трагедије од трајне уметничке вредности. Писана је по узору на Шекспира и шекспировском снагом и вештином. Она и Грибоједовљева сатирична комедија „Тешко паметном“, написана неке две године раније, уводе руску драму нагло у светску литературу. Зато је превод ове _ Пушкинове класичне — драме крупан добитак за нашу књижевност. Има оправдања да се то дело

појављује код нас и у више превода, под условом да су ти преводи бољи један од другога, или бар - подједнако добри, а да сваки на свој начин одражава оригинал.

И превод Великановића и овај “"Ковачевићев имају оправдање на истодобну егзистенцију на једном истом језику, не само због тога што је први у хрватској а други у српској редакцији, него и због тога што дају различите отиске оригинала. Они су рађени самостално, (сваки има своје засебне врлине и недостатке. Чак би се могло приговорити Б. Ковачевићу што се није при превођењу помагао преводом Великановићевим, јер би тако избегао неке ситније грешке.

Иса Великановић је задржао стих оригинала, јамбски једанаестерац од пет стопа, и добро га је пренео у "наш језик. То му је омогућило да