Naša književnost

Белешке

остане ближи ритму оригинала. (Великановић је и иначе, не само по форми него и по садржини, ближи оригиналу него Ковачевић.)

Ковачевић је преводио слободније, трудио се да препева дело више него да га преведе. Зато његов превод нешто више личи на самостално уметничко дело. Он је Пушкинов стих скратио у јамбски и трохејски _ десетерац. , Скраћујући стих, он је често скраћивао и Пушкинову реченицу и мисао у њој исказану, а каткад је, на штету лепоте и смисла, проширивао Пушкинову мисао из једног у два стиха.

Ковачевићев превод чини лепши утисак када се чита без везе с оригиналом. А када се изврши поређење са оригиналом, мора се признати предност преводу И. Великановића, барем што се тиче верности текста.

Навешћемо неке грешке и недостатке и једног и другог превода, који су се могли избећи са мало више пажње и проучавања текста. Неке од тих грешака су сасвим случајне, готово омашке; неке су плод брзог рада; а неке, богами, и невештине и недовољног осећања лепота Пушкинове поезије. Тешко би се могло рећи да је иједна грешка резултат неразумевања Пушкиновог текста, а још мање непознавања руског језика. И Ковачевић и Великановић превели су правилно специјалне руске фразе, а грешили су каткад код реченица које имају конструкције сличне нашим.

Пушкин је у свом 'уметничком изражавању једноставан, кристално јасан. Његови стихови теку лриродно, неусиљено. И у највећој екстази и сложености осећања до дна су прозирни. Нема тамнина, ни намерних ни случајних, око којих би се могле развити лингвистичке или филозофске дискусије. Тешко је наћи у светској књижевности тако снажног уметника, разноврсног и бујног генија, који би се изражавао тако лаким и класично једноставним стилом. Зато се теже могу опростити грешке које су преводиоци овде поЧИНИЛИ. -301

Одмах у почетку драме, Воротински говори о Борису:

„Но месец је већ протекао — како је, затворивши се у манастир са сестром, — напустио, изгледа, све земно“ (он, кажетса, покинул все мирское). Ковачевић преводи:

Ево, месец протече са сестром како скри га манастир кад се одрекла земне су је те.

Сама та реченица Ковачевићева је незгодна, а ни смисао није јасан. Према њему изгледа да се Борис повукао у манастиб у истом моменту када се његова сестра закалуђерила, а то у оригиналу нехстоји. Ма-

· ло даље, расправљајући са Шујским

о загонетном убиству царевића Димитрија, за које окривљују Бориса, Воротински каже: „Свакако, крв невиног дечка — смета му да ступи на престо.“ Ковачевић то преводи: „И крв праведна дечка невиног...“ То је непотребан плеоназам. Шујски одговара: „Прекорачиће (перешагнет)“. Ковачевић то преводи: „Ал попеће се...“ а Великановић: „Закрочит ће...“ Поред тога што је нетачно и једно и друго, — код обојице се губи лепа пе-

сничка фигура Пушкинова: Прекора-,

чиће (сметњу коју чини крв невиног дечка).

„Борис не робок“ (Борис није плашљив) == Великановић погрешно преводи: „Та није Борис плах!“ што значи управо обратно (плах значи: нагао, жесток). Шујски каже даље за Бориса: „Јучерашњи роб, Татарин...“, што значи: Борис је био дојуче роб, јер је члан татарског народа који је потчињен Русима, а данас више није роб, јер се уздигао изнад свог народа, који је и даље остао у ропетву. Великановић то преводи: „Још јуче роб и Татарин ...“, — што би значило да данас није 'ни једно ни друго. Ковачевић преводи: ,„Татарин, јуче роб...“, — што би могло значити да су Татари дојуче били робови, а данас више нису.

Пушкин каже: „Сабор је решио да последњи пут опроба снагу молбе

над тужном душом владара“, а Коу ра,

а

-

~

ИО ара “и МР и

Њу

3 5

а" ак

НИ а нар