Naša književnost

па

Купина се раснветала 223

— Кошутњак“. Први мај 1945. Да. Колико сунца. После смо сви стишли у Кошутњак, и ја сам се изгубила међу излетницима у шуми. Био је још неко са мном. Дозивали смо, дозивали, али нико од наших није се одазвао. Да. Џа то си ти био, Коста. После смо играли у Топчидерском парку валцер. И мени је пукла жица на чарапи. Последњи пар.

(Коста је устао. Стоји поред прозора и нетремице је гледа док она покушава да отвори кутију).

Коста: Другарице Славка, немојте кутију вечерас отварати. Славка; Кад смо се вратили — насред Теразија играли смо Козару. Никад се тако нисам уморила. А. онда смо нашли Плавшића... К оста: Другарице Славка, немојте отварати вечерас. Молим вас. -

Славка (отворила је кутију наглим покретом, изненадно): Гле! Цвет! Цвет купике! (Пауза.) Коста. Ти. Да. Купина из Кошутњака. Али зашто Драги, добри Коста!

К о ст а: Молио сам вас да кутију са том-— опростите — дечачком реквизитом — не отварате вечерас. Мој воз полази у поноћ. Напуштам Београд. Али — сад морам одмах да одем. Желим вам много среће, другарице Славка.

Славка: Али зашто, реци ми, зашто нико у позоришту не воли Плавшића2 Коста, драги, како то — отпутовати2! Па зар се нисмо договорили да после премијере сви идемо на радилиште

· код Панчевачког моста7! И хармонику ћемо понети.

К оста: Хвала вам, другарице Славка. Ви и сами знате да

је најбоље да отпутујем.

Славка: Да... Да... (поново гледа у кутију). Како сам тада убола прет! О, кад бих могла поново да се тако заборавим, као дете! Сув, сув — ни дахнути на њега не смеш. Још мало, и претвориће се у прашину. Како је то необично, И'страшно! Прашина успомена. А из те прашине, каткад, изненадно, фосфоресцира чудна светлост, и расте, и као бујица се разастире преко свега. Из те прашине, каткад, одједном, оживи чудесан свет са горчинама, са неиспитаним путевима и беспућима, са радостима — најдубљим од свих људских радости — настао у нашој машти, у нашим бићима, и око нас, у стварности, преображавајући је на сваком кораку — улице, људе, дане, годишња доба, речи јесење кише, музику, прошлост нашу, дане наше који долазе, далеко неко про-

леће пред нама, сутрашњи дан... Коста, ти не можеш сад отићи.

Тако, просто, отићи.

„Коста: Из те прашине, сам, ја сам чуо дозиве, и неко ми је нечујно, на прстима, пришао, и изненадно ми покрио очи длановима, и све је одједном засјало, даље, дубље, као никад дотада. (Осврће се, опрашта се од собе. Пружа Славки руку).

(Вера и Боби улазе. Вера застаје на вратима. Боби опази једрсњак. Прилази му и разгледа га, нагињући се над њим).