Naša književnost

,

224 5 ( Књижевност

Вера: Чини ми се да их чујем на степеницама. Коста, треба склонити кромпир, не може се проћи од њега. Нареди му, Славка. Коста само тебе слуша.

(Продужено звоњење на улазним вратима). Славка гледа час Косту, час у врата. Коста не скида са ње поглед. Вера гледа час једног, час другог).

Вера: Шта вам јег Славка, ето Плавшића. (Продужено звоњење на улазним вратима).

Славка: Ја ћу отворити. (Сустиже Веру. Заједно излазе).

(Коста узима са стола сребрну кутијицу, затвара је, брзо прилази ноћном сточићу и ставља је у фијоку).

Глас Николин; „Муњом опаљен грм на суром пропланку“... Па овде треба милицију довести. Шта вам је у том џаку, грешне душе; Зариви у цреоберзијанце2! Види како су се задувале! Нешто потешко, а, Плавшићу, овде треба увиђај извршити, протокол саставити. :

(Лупа врата, тумбање, смех у Вериној соби.)

Никола (улазећи): Види га. Здраво, ударниче. То ће бити твоје масло. Још ће-због тебе Славку са џаком да провозају мало преко Теразија. Онако пред премијеру. А куда ћу онда ја старац“ „Муњом опаљен грм“... (Опази Бобија, који беспомоћно гледа у врата, очекујући да се појави Вера). Добро вече. Да. Да.

Б о 6 и: Добро вече. (за себе) Пази једног од пре подне. Сасвим пристојан човек овако. (Никола). Ја с пробе... управо... управо — с тренинга. (Довлачи му столицу. Никола полако седа). Дозволите. Имао сам част пре подне... (Гледа у врата очекујући Веру).

Плавшић (стојећи у вратима): Штар Ти, Коста, још ниси отпутовао! :

Коста: Добро вече, друже Никола. (Коста и Никола се рукују). Дошао сам само на тренутак. (Окреће се Плавшићу). Ја Путујем ноћас. -

Плавшић (улази, вуче столицу према прозору, седа); Штета. Шта је — то изгледа да Влада још није дошаог

(Улазе Славка и Вера).

Плавшић (гледајући Славку): Вера, је л' се јавио Влада2

Никола: Доћи ће. Влада неће изневерити Славку. Те су ти, Плавшићу, ратни другови, у неку руку. Ја знам како је то. Никад ниси видео 'човека, али кад помене Француску — одмах си начисто — Солун, црнци, чекаш вести а вести све горе — док поново не ударисмо. Чини ми се да је Влада помињао неки војни састанак, шта ли. Сигурно је на том састанку. А Славка, јес' да је некако као трећепозивац, али окусила је и она партизански лебац, а то је њима, партизанима, доста.

Вера: Коста, зашто ниси отворио конзервуг

(Звоно на улазним вратима. Славка излази).

Никола; Кажем ја. Ето га.