Naša književnost

= у

Е +

Људи, дани и догађаји 261

И дан данас се о њему приче причају.

— Иде, тако, наш Стојанчина — знају да се запричају Борчани или Пустосељани, загријани љутом шљивом из земљаног бардака и јуначким доживљајима, којих има, инако, узгред буди речено, на претек и пуна капа: и да се насвираш и за бенсилах затакнеш _—_ алем, гази ти орно наш Стојанчина као да ће у сватове по лијепу дјевојку! А бог дао и јес онако повисок и вижљаст: има га шта, оно што је ријеч, и на око и на аршин, само што још главом облаке не дере. Нису га, аман, џабе назвали Чангалија. Елем, млатара ти оном убојитом кубуром, па све лијепо на пушкомет испред нас. По богу да си брат, не знам да си по чем имао зечије срце и товар страха у пеленгаћама, кад само онаког, једног по једног делију, рећемо видиш испред себе, па не би стругнуо не знам како да пригусти, осјем да би човјеку врана памет попила. Дође на моју душу, човјека и нека срамота. Није шала, кад накоме момчини, што но има ријеч, није жао пусте младости и зевка, па куд ће мени кукавцу и моме досту овог сувотног, догорјелог и мршавог живота. Елем ... ја... Гура ти наш Стојанчина, а ми сербес за њим. А имао је, 6огом му просто, и голема јада с оном ђовдом. Ниђе, да речемо, згодана и пристала заклона. Или вири глава, или, да опрости ваш образ, тур. Па тако га једном, бивакарце, и узеше на нишан. Сфатило га однекуд с лијеве плећке и сав му, билеси, дроб искаишало. Веле, да ни јаукнуо није. Три дана: се, на прилику, отимао и није дао. Теслимио се са животом, некако пред зору. Ма ето, шта ћу ти даље дуљити, јад је било гледати. Е, Стојанчино, грдна рано!

И сељак би, предушивши, тешко уздахнуо и лакомо се прихватио податљивог грлића, да одмине тешка бол и жалост са срца.

Исти тај Стојан, који је био висок скоро као торањ борачке црквице, увучене у некакву долачу, једва је жив измакао усташама, који дођоше по њега кући, ваљда по нечијем проказу. Е

Било је то некако пред вече: у ноћи између суботе на недељу. Тек што се бијаше савио вјетар с Равне планине и стинуо први су-

мрачак, кад се пред кућом зачуше оштри и тешки војнички кораци..

Шкрипнуше неподмазане дворишне вратнице. У том часу се Стојан изувао, спремајући се да вечера па прилегне, док су му се од умора крпили очни капци. ;

— Усташе! — јекну Маринко, Стојанов отац, и дође у лицу сив као некречени зид.

Стојану непослушно заигра брада и вилице, уз леђа се просу хладна језа и дрхтавица а руке и ноге се поткратише и одузеше.

— Усташе, бог и душа! — шиштећи хрипну Маринко таман као земља, и као да му неко пришапну, отетура да замандали улазна врата.

Утом се на вратима зачу јека.

То као да Стојана расани, као да му свуче мрак и маглу с очију. У једном стреловитом трену ријеши се да пошто пото бјежи, дошавши до закључка некако као у лаком сну да више нема куди

5 Књишкервност

ма