Naša književnost

6 и у а И ЕУ 2

262 ; па. Књижевност.

'

осјећајући да му се негдје у срцу, као на вршку ножа, скупља посљедна хладна одлучност и ријешеност на све. У том часу прође га и дрхтавица. Док се јека на вратима сложи и разлијеже у страховит прасак, под којим све пуца, Стојан отвори прозорче, избаци прво своје дугачке и чангаласте ноге, онда се у зраку окрену, осјетивши под собом загријан брвнен зид и сфуља се на рукама, док не осјети под ногама тврду и сигурну земљу. Онда се у скоку и све у једном даху нађе у зеленој и високој боранији, одмах под самом кућом на неколико корака. Само што се онако висок слегну и чучну кад се иза угла појавише усташе. Стојану задрхта срце. У њему се однекуд · заковитла и пропе страх, који у истом трену збриса малопријашњу одлучност и ријешеност, заманта му се и покрену пред очима и изгубивши присебност, наже да бјежи, кршећи притке под собом и око себе. За њим несложно праснуше три-четири суха и реска пушчана пуцња. „Неће старом зар ништа!“ — брижно помисли Стојан не осјећајући просто под собом земљу као да лети на крилима. Онако насумице, у дивљем трку, и глух и слијеп, док му је у ушима бурно шумила запјенушена крв, дохватио се Равне планине, која се везаше на километар-два уз саму очеву кућу. Не знајући већ куда удара, успентра се наврат нанос на једну од најскровитијих оморика. Пењао се и рукама и ногама. Сав се изгребао, огулио и прокрвавио дланове, раздрљене груди и раздерао крвљу подливено лице. Напокон се некако завукао у густо и заплетено тамно-игличасто грање, гдје је направио какав такав лежај. У предасима је дахтао, сав у голој води, сатрвен, исцијеђен и искрвављен. Као кроз некакав удаљен и нестваран сан равнодушно је ослушкивао нејасан жагор побјешњеле хајке, која га је у стопу прогонила.

Десет дана и ноћи провео је на овој истој оморици, без правог сна, без јела и пића, у сталном страху и неизвјесности, у раздражљивом бунилу, у врућици и болесној тлапњи, док су за њим свуда и на све стране бесуспјешно трагали. Знао би тако, не баш уријетко, да прође истргани усташки ланац прогонитеља, који се нису смиривали, са вучјацима и догама, који су подмукло скичали, режали и њушили траг испод саме оморике на којој је лежао Стојан ни жив ни мртав, осјећајући да му се срце стеже у ситну грудвицу од леденог ужаса, који га подилази и обузима од ножних прста до корјена косе на глави и виличних зглобова, који се коче. Али ни пси нису били боље среће, јер трага није било захваљујући јакој априлској киши, која је поштено и честито изапрала земљу. Од те исте кише Стојан је окисао као миш и добио дрхтавицу.

Прва два-три дана издржао је још некако. Онда је осјетио страховиту празнину у стомаку и отужну глад, која се дала на зло: стао је да се натеже и повраћа утробу и празна цријева, да губи свијест и пада у лако и повремено бунило, да се све под њим и око њега неповратно губи и руши у некаквом махнитом ковитлацу. У часу присебности чврсто се везао каишем уз дебло и спретно направио чвор, како не би спао, кад га спопадне и заносе убитачна |