Naša književnost

па ДРЕ А ИЕ а

274 | Књижевност

вратимо натраг, па првом улицом лево да пожуримо кући! Кућу — шта ћу, и како ћу сад! Како него онако како она моли.

На капији угледам тетку. Мало пре атентатор је пројурио туда, и побегао наниже ка Сави. После по сата — ако сам добро запамтио — ето одозго са Саве једног фијакера са подигнутим кошем. Около жандарми и нека деца. Разабрах да је у фијакеру атентатор. „Био стигао до Саве, и скочио у воду, али га ухватили и извукли“.

„Проклети радикали!“ чух где рече- једна жена на суседној капији. Е |

И то ме расвести, и — уплаши! Куд да се деси да баш сад дођем у Београд!

Заустављају ме на вечеру, и да ту ноћим. Кућу вечерас! Кажем да треба да се нађем с једним другом, коме сам обећао да ћу код њега бити на вечери. Кажем и ко је тај мој друг. Тетка, старинска жена, зна и не зна тог Домановића, тек начула је а и читала нешто за њега као једног од оних опасних по поредак, и просто занеме кад чу да сам ја с њим тако присан друг. Рече ми само: „Ја ти велим да манеш ти тај састанак и ту вечеру, па да останеш овде. А и Милош (теча) сад ће доћи — да чујеш шта ће да ти каже он!“

Али ко да ме задржи! Кога да послушам! Колико због Раде, још више због самог догађаја пожурим ка „Паризу“. Од теткине куће, па док сам стигао до „Париза“, апсолутно ни једне претставе да ми се тада успут урезала у свести. Да ли због тога што сам био одоцнио, па се журио, или што сам био и сувише узрујан догађајем и стално са помишљу: „Шта ли ће сад битиг“ а нарочито: „Шта ће бити с нама, радикалима“ ·

Код „Париза“ нигде никога. Само келнери око келнераја.

Угледам оног келнера што је синоћ ишао Радиној кући: питам га, је ли Раде долазио. Одговори да није.

Да није код „Дарданела“ 7... И тамо страшна празнина. Сви столови празни, само тамо крај кафанских врата за два три стола шћућурили се неколико њих. Раде нема. Нема ни Митровића. Питам — нису долазили! Можда ће доцније.

Онда код „Коларца“ у башти. Уђем тамо, па на неколико корачаји десно од позорнице станем. Било је ферије, па је нека позоришна дружина ту давала претставе. Гледам на све стране, све редом осветљене столове испод лиснатих грана, све сто по сто, — нема га! Док ме неко зовну. Један старији човек — гле, то један мој добар рођак, касациони судија. И тада „дежурни касациони судија“! Ту и један мој друг, старији годину дана по школи од мене. И он ми рођак, само даљи. у

Као да ме сунце огреја. Особито кад ме он (тај мој старији рођак) топло прими, и рече ми да седнем, "те да ту с њима вечерам. И да „гледамо позориште“. Била је нека комедија.

Тај мој рођак, касациони судија, био је либерал, али ми никад није пребацио што сам радикал. Уосталом, и ја сам се при-