Naša književnost

Радоје Домановић 275

лично пазио да не изговорим пред њим нешто, што би му пало непријатно. Па ипак деси се ово.

Још нисмо били вечерали, а ето Косте Таушановића. Лепо, отмено обучен (као и увек), са цилиндром на глави, кад би поред нас по дну столова десно од улаза, на растојању три-четири метра најдаље, онако у пролазу као мало заста, и погледавши овамо к нама, тј. у мог старијег рођака, подиже високо цилиндар унапред, и дубоко се поклони. Појмим да устанем, гледам за њим. Учини ми се да ме није познао, и баш због тога осетим да треба да му се јавим. Гледам, где ће да се заустави, па да одмах одем тамо. Он је са Ђајом 1897 издавао „Народ“, у коме је изашло неколико Ђајиних уводних чланака, који су не само језгровитом садржином него и уметничком обрадом просто заносили. Због тога сам тада био пришао њима, слао им неке своје написе за лист, и кад би били објављени, осећао то као неку почаст.

Рођак (старији) пита ме, куда ћу, и што гледам толико за Костом Таушановићем. Кажем да треба да му се јавим, и да му захвалим на изјави саучешћа поводом смрти мог таста, који је умро на месец дана пре тога. Он се у први мах зачуди: откуд та пажња, кад је мој таст био напредњак. Али се брзо сети да су обојица Алексинчани. Кажем да ме таст прво и упознао с њим.

„— Нешто ми много пажљив! И — уплашен! (то тај старији рођак за Косту Таушановића).

— И мени тако изгледа! каже млађи рођак. Кажем да је он увек и према свакоме пажљив. Иза рице мало невин страдао!“

— Ех, невин! Не знаш ти још све! Зар ће они теби све да повере! — каже ми старији рођак. А онда: „—- Док се не види шта ће са овим бити, паметно би било да избегаваш друштво виђенијих радикала!“

Останемо до краја претставе, а онда право одатле одем код „Париза“. И тај мој рођак (старији) рече ми да тако урадим да „не лутам нигде“ него право тамо, па сутра да посвршавам ради чега сам дошао, и онда код његове куће тачно у дванаест сати на ручак.

Сутрадан кад устанем, сиђем доле, у кафану, У свој оној дубини у кафани затекнем само неколико, највише пет-шест гостију, и то дубоко, чак у дну кафане. Сви седе и ћуте, а један омањег раста стоји, и нешто објашњава. Иако ми је био окренут леђима, одмах по стасу и расту и једном крајичку брадице, а нарочито по кочоперној, чеврљавој боји гласа познам да је то Аврамчић (Аврам Петровић). „..—— Шта ми радикали имамо да се плашимо, кад то није наше дело!... — Охо! Откуд ти! зачуди се, кад му се јавих. Одмери ме добро. Мени се учини да не може да ме се сети. Кажем му се — ко сам и чи' сам (да би ме се по оцу сетио) — Знам! Знам! Шта ти ради отац“... А он тамо, у селу Ниси био скоро тамог... А онда: — Како у Крушевцу; Кад си

/

.5

МЕ љета РА сисао

ђ

пари ње

+

врана раја ЈЕ преда Шан ја

ји ај