Naša književnost

276 Б Књижевност

отуд Шта ти ради Арса (Дреновац): Како Мика (Поповић) 2... А откуд ти сад на ову ватру:!... Одговорим му укратко насве, и да сам на бризи шта ће даље бити. А он: — Ништа се не бој!... Онда и мени и оним осталима у продужењу прекинутог разговора с њима: — Пашић је пре неки дан из затвора.... Стојан хоће да уједа пером.... Е, може! Два без душе трећи без главе... Ако неко мисли да је добро за њега да невине окриви, шта можемо!... Нек: апси! Само ја држим да Милан сад то неће чинити. Нема рачуна!...“ Објашњава да није ништа страшно што је редакција „Одјека“ затворена, и сва послуга отерана у управу, што је исто урађено и са „Делом“, штампаријом и словослагачима. И што је већ вршен претрес код неких првака. „Ако је! И боље! Нек: виде да нема ништа!... Како уапсе тако ће и да пусте! Њина срамота!... Јамчим својом главом (још рече нешто што изазва смех) да ниједан од радикалских првака није у то умешан. Ја бих знао!“

Све то изговара не само некако живахно, кочоперно, него и утешно, охрабрујуће, потсећајући на тичицу која у љуте циче и густе маглуштине тек наједном весело зацвркуће. А

Зачас затрепери ведрина око мене. Али само што изађох на улицу и сретох се с једним школским другом, који је тада био са службом у Министарству правде, као да се намах све промени — наоблачи.

„— Не ваља ништа за радикале! (То тај мој друг.) Сви прваци биће погубљени! ;

— Озбиљног

— Најозбиљније!“

Волео је он тако да каже некоме оно што ће му пасти тешко. Само се притом смешио — можда и није тако, он се то тако само шали. Али сад се није смешио. Изговори ово озбиљно, и оде у канцеларију, журећи што може.

Погледах на све стране, читаво очекујући да неко каже да неће тако бити.

Али све као да занемело, све клонуло. И сама сунчана светлост некако као снуждила се, забринула.

Притом нико да стане — да и једне речи двојица проговоре. Све то само жури, измиче. Нешто слично сетио сам у Београду само још кад сам много доцније шеснаестог јула 1914 ујутру рано стигао у Београд, и пожурио своме стану. Тако су ми се онда и саме зграде учиниле некако клонуле, забринуте, — улице опустеле, и све што видим около као да је од неког страха и бриге занемело.

Требало је да одем на неколико места. Прво, у редакцију „Одјека“. Иако Аврамчић каже да је тамо заиста све затворено, — то чух још синоћ, али не узех озбиљно, — ипак хоћу да видим својим очима. Само разуме се, опрезно, — да нико не примети да сам се упутио право тамо. Дођем до оног ћошка спроћу „Руског цара“, па савијем брзо одмах ка Споменику, поред штампарије,