Naša književnost

322 Књижевност

дечак је слабо учио. До трећег разреда гимназије још је некако ишло, али ту је пред латинским језиком и алгебром стао као пред непрелазном оградом. Отац га је, наизменце, тукао и преклињао да му не одузима ту једину наду, али ништа није поматало. Дечак се телесно нагло развио и прерано сазревао и сав је био заузет тим својим телом и неодређеним жељама којима га је оно испуњавало, расејан, туп, неприступачан за све остало.

У то је умро Аугустин Ковић и удовица је морала да извади сина из гимназије и да га да на занат. Почео је као шегрт у једној мануфактурној радњи, али није дуго издржао и прешао је у главну бањалучку књижару и папирницу, коју је држао један Јеврејин. Ту опет њега нису хтели да држе, јер су га ухватили у крађи. То што је крао биле су ситне, бесмислене стварчице, али по утврђеном трговачком правилу и својој јеврејској опрезности газда није хтео ни да тужи ни да тражи украдено, само га је одмах отпустио, запретивши му да се не појављује ни у близини његове радње, ако не жели да има посла са полицијом и хапсом. Ствар је поверио једино мајци, у четири ока.

После тога Стјепан Ковић је ступио на занат код бањалучког фотографа, али ни ту није издржао до краја. Искористио је немирну 1918 годину и напустио и занат и родно место. Јављао. се из Загреба, па из Београда, где је на неки начин и завршио занат код неког фотографа. Биле су бурне године после првог светског рата, кад се лако долазило и до диплома и до посла и зараде. ;

Стјепан је путовао по целој земљи као трговачки путник, примао слике на увеличавање и слао их својој фирми у Загреб. Навраћао је у Бањалуку, задржавао се неко време, па опет настављао своја путовања. Тако се и оженио, негде у Бачкој, где су удаваче брзе и лакоме на удају, и добио знатан мираз у готову. Али нит је он остао у том великом бачком селу нит је њетова жена дошла у Бањалуку. Дошао је он сам, кицошки одевен, са уморним и преживелим изразом лица. Ту је са новцем који је донео отворио фотографски атеље, „Фото Студио Хелиос-Стјепан Ковић“. Уствари, у атељеу је радио један Ковићев школски друг из гимназије, пропали ђак загребачке Уметничке академије, даровит цртач, боем и непоправљив алкохолик, а Ковић је само „водио“ посао и трошио зараду.

А кад је, после две године, злосрећни несуђени сликар умро од сушице, Ковићев „Студио“ је почео да опада, да губи муштерије; најпосле је морао да га затвори. И опет је живео као посредник за увеличавање фотографија и као трговац фотогтрафским материјалом на мало.

Ма каквим се послом бавио и ма куда одлазио и враћао се, Стјепан Ковић је био и остао смешна фигура свога родног места. То је био један од оних јалових и упуштених људи који нит вену нит сазревају, нит могу да се помире са ситним и просечним начином живота нит имају снаге, способности да га