Naša književnost

дељен

ју а О

Бифе „Титаник“ 323

радом и истрајношћу измене. Од детињства мучен и мучан човек.

Изићи на улицу, за њега је увек значило изложити се. Завидео је сваком оном ко може мирно и природне да прође главном улицом, идући за својим послом, не мислећи о себи и не питајући се да ли га ко гледа ни шта о њему мисли; завидео му и мрзео га, осећајући се у исто време и виши и нижи од њега. Ни као дечак, ни доцније, он није могао проћи празних руку кроз чаршију, јер је увек имао болан осећај да се топи, да му ноге клецају и да ће пасти ако у руци не држи бар нешто, новине, штап, књигу, нешто од одела. И што је тај предмет необичнији. то се он осећа боље и ступа лакше и смелије.

Разговарати с људима ма о чему, био је за њега сложен и мучан посао, јер је испод теме онога што гласно говори текла увек друга тема његових мисли. Говори, а у себи се стално пита, штта ли сабеседник мисли о њему. Да ли ме презире; Зашто му поглед са досадом клизи преко мог лица, док ме слуша увредљиво расејаног — А за то време он је и сам расејано и слушао и говорио и поглед му је био несталан и говор несигуран.

Откако зна за себе он је патио од болне сујете, од неодољиве жеље да буде оно што није. Бити ма шта, само бити друго, или бар изгледати друго! Само да поглед људи не клизи хладно преко њега и да његов део у свету не буде као свачији, рад, брита и напор, него неки блештав и лак живот који стално привлачи поглед и засењује очи других људи. А како да то постигне такав неук и неспособан, лењ и непоуздан какав јестег

То је нагонило Стјепана Ковића да од шегртских и ђачких година није престајао да изазива, засмејава или збуњује грађанство свога родног места својим настраностима у ношњи, говору и понашању. Шта није чинио у току година да буде нешто у очима света Час узме платнену футролу од ракете за тенис, испуни је дашчицама и гордо пронесе кроз варош, час опет позајми празну кутију за виолину и прошета са њом. Набави лулу, за коју прича да је енглеска, грчевито је стеже зубима док пролази кроз варош, упадљиво одбија димове, а мучно му у стомаку и горко у устима. Купи негде огромне наочаре са црним стаклима или неке мале, округле, са модрим стаклима и белим оквиром од целулоида. Са сваког путовања врати се са нечим новим и необичним. Донесе на себи одело, чудно по кроју и боји, какво није видела Бањалука. Доведе пса коме измисли фантастичну расу и порекло и надене му име које нико не може да изговори. — А већ после неколико дана то постане обично и познато и он мора да смишља нешто ново. Тако је, у току година, мењао фри зуру, бријао бркове, пуштао браду или брадицу, па је опет бријао. Мењао је узречице и псовке, ход и покрете, већ према последњем филму који је гледао.

Кад ништа не би могао да нађе и измисли, он је, у млађим годинама, вративши се с пута, лагао да је имао тешку операцију