Naša književnost

326 : Е Књижевност

питања. Није се дао збунити претњама, чак ни ударцима. Његове болесне очи сјале су занесено и насмејано и целом лицу давале неки отсутан и безбрижан израз. нестало га је те исте ноћи.

После првих пљачки и убистава у вароши су се организовале државне власти и усташка хијерархија. Усташе су се упознале са приликама. Стјепан Ковић, и досад мало потребан, сад је постао излишан. Шетао је у новој униформи, али у општој гужви и запослености усташких функционера њега није нико звао ни тражио. Све чешће је помињао она путовања за рачун усташког покрета, кад је „носио главу у торби“, а и сам је помало увиђао да су га онда и изабрали за ту услугу само зато што је неозбиљан и безначајан човек на кога није могао нико посумњати. Шета по вароши а чини му се да је све исто као и некад: да он није оно што би хтео да буде, што би, како сам мисли, морао да буде. Погледи клизе преко њега. Док говори људи га слушају расејано и мало ко да сачека крај. Као да ни ова крвава и велика маскарада не помаже. И међу усташама се не сналази. То су у већини млађи, непосреднији и борбенији људи од њега, који умеју и да ударе, уплаше, уграбе, кад треба да убију. И све то без много речи и оклевања. Ма колико се трудио, он не уме, не може да држи корак са њима.

И у усташкој команди је неко, изгледа, ипак увидео да је незгодно да чаршија, која још: памти све преображаје Ковићеве, гледа сада тога истог Ковића као усташу. И то да га гледа стално, јер он не може да се држи скровито и неупадљиво. Бацили су га у летећи одред који је упућен у Сарајево да изврши терор над Јеврејима пре њиховог одвођења. То је и њему милије. Јер док је у овој чаршији чини му се, исто као некад, да би требало да се за нешто прихвати, да се нечим истакне, али што год почне не иде му од руке, нико га, чини му се, са довољно пажње не гледа, нико га озбиљно не узима.

Не, све му бива јасније да он своју давнашњу жељу за изузетним животом, за оним што доносе смелост, раскош и сила, никад неће остварити, јер се за њим, као његова сенка, вуче његова права природа. Чак и у овим страшним, изузетним временима која оваквима као што је он отварају неслућене изгледе, пружају неограничене могућности и пуну некажњивост, његов део у животу не може да буде друго до нешто убого и осредње. Ето, постао је усташа — крупна ствар! — и самог га је помало страх тога. Помешао се са младићима, силеџијама и накомицама, којих се увек прибојавао и међу којима се, право говорећи, и сада осећа као сокачко керче међу вуковима. Пред многим познаником осећа и нелагодност због униформе на себи, рођена мајка, која је иначе увек и у свему била на његовој страни, сад га гледа сажаљивим и злослутним погледом, не говорећи ништа и