Naša književnost

Бифе „Титаник“ Е 325

и нестална погледа. Нема правог занимања, а лаћа се сваког посла који не тражи знања ви напора и не траје дуго. Види се да још живи, али се не види добро од чега. Уз њега увек, у добру и у злу, његова мајка, стално у црнини, слаба и танка као вејка, а тиша од сенке. Она види што други не виде: да њен син, који никад није озбиљно ни пушио ни пио, а поготово се није опијао, сада све чешће остаје предвече код куће и — пије своју меру ракије. Гледа га како седа на исту клупицу на коју му је некад отац седао, на истом скровитом месту, и исто тако мрк и сам, без друга и осмеха, пије као осуђеник.

На годину две пред рат Стјепан Ковић је почео опет мало више да путује и мало боље да зарађује, али се ничим није више варочито истицао. Наилазила је нова младеж. Њега је варош заборављала. Ушао је у четрдесете године. Изгледало је да ће у том забораву и потонути.

Тада је дошао април месец 1941 године и донео упад Немаца и Талијана у нашу земљу. Тај април месец који је и у друтим, крупнијим, стварима показао много којешта што се дотле није у целости видело ни слутило, открио је и нову страну Ковићеве личности. Показало се да су сва његова дугогодишња глумљења и пренемагања, сакупљена сва уједно, имала своје мрачно и опасно наличје и да су за ових неколико година његове повучености на зло сазрела.

За време мобилизације југословенске војске Стјепан Ковић се негде прикрио и чим су, после слома, стигле прве усташе у Бањалуку он се појавио у униформи. На први мах је изгледало као да су се вратиле оне године кад је, после неког путовања, необичним оделом или обућом изазивао чуђење пролазника. Али сада је Стјепан Ковић, и поред невојничког става и држања, ишао мрк и блед од важности и озбиљности којом је очигледно био испуњен и којом је хтео да испуни све око себе. Није имао чина ни одличја, али се држао круто и строго. Причао је да је јошт од 1938 године у вези са усташким покретом и да је у њиховој служби за последње три године извршио два-три важна и опасна путовања. Колико се могло видети, он је служио као човек који добро познаје своје родно место и људе и односе у њему, тј. као потказивач и калауз, као водич онима који су вршили претресе кућа, хапшења и насиља. У „преузимању“, тј. у пљачки велике јеврејске папирнице из које је истеран као шетрт учествовао је и сам. Са слашћу је растурао и ногама газио празне кутије од картона. Син сопственика папирнице, „млади газда“ се склонио негде у вароши или је побегао. У стану који је био на спрату, изнаљ папирнице, нашли су „старог газду“, оног који је некад онако дискретно отпустио шегрта Стјепана Ковића због крађе. Старац је био прешао седамдесету годину и нагло је губио вид. Терали су га да каже где му је син и где је новац. Али старцу је управо то што зна да му син није у усташким рукама давало храбрости. Он је мирно и слободно одговарао на сва