Naša književnost

ту ДР

ЦАР"

АТИ Еру о

314 Књижевност

болесне очи без трепавица и обрва. Архитектура из средине азустриског владања, у којој има нечег бастардног између тадашњег грађевинарства Средње Европе и блиског Истока, малокрвна и слабог даха. Беда без дражи и сликовитости. Архитектонски израз живота без мисли и видика. У приземљу су поред улазних врата пробијена још једна, ужа, изнад њих превелика зелено 060јена даска и на њој натпис црвеним словима -

БИФЕ „ТИТАНИК“

вл. Менто Папо

То је уствари мрачна просторија без прозора, шест корака дугачка и два широка, тако да у њој и нема столица него оно пет-шест гостију увек стоје за минијатурним шанком, а за старијег човека нађе се неки сандук или пивско буре као седиште. (Људи склони пићу и кафанском животу воле управо овакве тесне и оскудне просторије у којима се човек осећа као случајно забасао и увек као у пролазу, у којима ништа од намештаја не може привући пажњу госта, него су пиће и пијански разговор увек главно и једино.) У дну овог бифеа невидљива врата испод зелене завесе воде преко ходника бившег стана у две веће просторије. Једно је Ментин стан, а друго празна соба са незастртим столом и неколико простих столица. Просторија за коцку. Прозори гледају у башту, која је то само по имену а уствари је и кокошињац и штала и сметлиште и игралиште за децу, зли оба, прозора су увек застрта платненим завесама, закислим и већ крутим од старости и прашине, које се никад и не дижу, јер се коцка при светлости.

Посетиоци бифеа и коцкарнице претстављали су разнолико и шарено друштво. У бифе су долазили и сиромашни, ситни грађани тога краја, мали службеници, радници, носачи са станице ради одмора и разоноде, али и доколичари и пијанице из целе вароши, којима век пролази у обилажењу кафана и кафаница у којима стално траже нешто ново, а налазе увек исто. Соба за коцку имала је своје нарочите посетиоце. То, углавном, и нису били гости из бифеа, него страствени играчи, међу којима је било и професионалних коцкара и бивших газда и чиновника, као и занатлија и келнера који су навраћали тек пошто се затвори кафана у којој раде.

У другој соби ноћива Менто, ту живи и његова невенчана жена Агата, кад није у завади са Ментом и у скитњи по другим бифеима Сарајева и околине. ;

Менто је омален, закржљао, још млад човек, на једно око зрикав, у лицу црвен и подадуо. Он је увек и пијан и мамуран, а никад потпуно ни једно ни друго.

Син малог трговца, и сам некад ученик трговачке школе, овај Менто је још као ђак почео са беспосличарима као што је и