Naša književnost

Уздах камен 361

ницом и по олтару: Донио игуману еванђеље, које је било све искомадано и показао: да свети Тривун једини може порадити код господа да престане са таквим кажњавањем.

Цијели Грљанац крене у процесију. У дану сазидали капелицу на раскршћу. Пустих ли се је свијећа — душо си моја тада припалило. Престаде помор. Сигурно је већ за ручком, угодник небески, док је приносио пиће, замолио господа за милост. Слава му до вјека, крстим се код спомињања светог му имена.

Од тада, сваке године прије него ли кукуруз оједри за срп Грљанац држи сајам код његове капелице. Оно, догоди се да крепуцне ту и тамо по која животиња, али како и нећег! Ни један сајам не прође без крви. Само расрде светитеља. Руже га пред господом.

И тако се Стојан и Јелица договорише да се тамо нађу. Одлучили млађани и загријани, „па куд пукло да пукло“, Досадило им се крити од свијета, хоће да се покажу. Не слуте кукавни што им Трлозан припреми.

Бијаде тада у суседном Зврњку чудно зановјетало, некакав Васо Баша. Тај ти је мало када радио. По цијели дан пресједи у Трлозановој крчми, вавјек пун новаца. Говоркало се, али ко смије на глас изустити, да дуван пребацује у Босну, да од тамо опет крадено благо догони у Зврњак па у Приморје. Да је ортак Трлозанов. Грдан силеџија би. Погледаш га криво, одмах нож потеже. Само се Трлозана плашио. Заштог — нека му сам ђаво срећу зна. Сигурно је Трлозан био ортак са већим удјелом и командом. С њим Трлозан уреди да заметне кавгу са Стојаном, изазове га и пребије.

Била сам завјетна светом Тривуну, па сам подранила капелици. Није далеко од кућа нам, пб сата добра хода, али мене замори. Упамтила сам добро тај сајам. У утроби ми Стеванић подбача — та у осмом сам мјесецу била — а босе ми ноге поднадуле па једва стигох. Закорачим па сједнем, закорачим па сједнем. Већ ме и мушкићи престигли, и мој Игњатија замакао пут капелице. Кад дођо' већ се коло разиграло. Припалила сам свијећу, дала калуђеру руно вуне и варићак бајама. Игњатија ме одведе за крчмарски сто. Купио ми делија — лака му земља — колач и чашу вина.

Око капелице распрострли се крчмарски шатори, Трлозанов најближи. А за његовим столовима послужује Јелица. Од младости и заљубљености, рекао би, прће међу столовима. Не дотиче се земљана пода. Испод мараме јој извирио маљушни прамичак коврчице, а лице се заруменило. Као кад брескву у соку сунце завати, па се већ из далека цакли, ето, таква бијаде.

Стојан не сврати под крчмарски шатор. Како дође увати се У коло. Предводи. До њега се приљубила сестра му по ујаку, мала Урошићева, и не заостаје, јуначки с њим корак држи. А

4 Књижевност