Naša književnost

362 , Књижевност

Стојан је притегао за тканицу којом се опасала, па је узвиси. Подигне је за метар од земље, ма шта реко', поврх главе. Задржи је часак тако, па кад је спусти онда он поскочи, разигра цијело коло, да све под ногама тутњи. Ех, да ми је било на вољу, да се и ја с њима бар једно два пута завртим. Али, у утроби Стеванић подбача, игра он — прољеће моје — умјесто матере.

Како ли се је ту коло водило! Ма шта су тада били Врличани према Грљанчанцима!

Јелица не оста дуго уз оца. Овцу со а не прут привлачи. Тако и она. Приђе Стојану, хтједе да се ухвати, али мала Урошићева чврсто држи Стојанову пашњачу и никако да се покори. Једва је Стојан умори, и с тим од себе отјера.

Сад он и Јелица поведоше коло. Е, видјела сам кола и парника, али кад се ово двоје сјетим, све ми трнавци тијелом поигравају. Стојану Драгица извезла крожетић. Рубове пресвукла скерлетом и црвеним ресама. Мјесто дугмади играју цванцике. На ногама му шарени терлуци и лагани опанци. Он их је сам измајсторисао. Откуда смогну да се тако опреми никада нисам дознала. Па, свеједно, могла би' се и заклети да су због тога они Драгица цијеле године јели неосољено, да се нису омрсили. Није се чудити. Тешко се младожења прњав на сајам опреми.

Кад Јелицу подиже пола се сајма око кола слеже. Милина гледати. Као да се крушка и шљива једрином надмећу. Прсти му се стопили са Јеличиним појасом, њени се изгубили међу ресама Стојанове пашњаче. Не напреже се веселник, Јелица сама отскаче. Али, зато кад је узвиси, Стојан је не пушта одмах као малочас малу Урошићеву. Тривићи пуни среће што таквога момка имају, само поцикују.

И управ — шта ћеш ти видјети — док Стојан тако држи Јелицу, у коло упаде Васо Баша. Ухвати Стојана за лијеву мишицу, па подругљиво отпоче:

— Дедер, рођаче, да и ја малко опровам. Када Јела тако са тољом извија, е онда ће с газдом сто пута боље. — И Баша истрже дјевојку из Стојанове руке.

Стојан се није ни снашао, а Баша га агећи се одгурну и ногом удари.

Пуста ли се кавга и несрећа заметну. Удара Баша али и Стојан не измиче. Јелица заборавила да је на сајму, да је миле а и злосретне очи прате, умјешала се међу њих и раставља. Отпочела потезати Башу, и како овај удари Стојана, она на сав глас кука: Ајме, Стојане, навако моја, ајме мени, роде рођени.

Раставио би њих мој Игњатија и други Тривићи, али да... Трлозан не мирује. Зна он добро, да између Зврњка и Грљанца постоји дуса и борба око пашњака, да су због тога и главе падале. Зна и то да су Зврњанчани кивни на Грљанчанце због изгубљене парнице. Трлозан, мајсторски понапи Зврњанчанце — њих