Naša književnost

374 | Књижевност

следње дане о обичним, просечним људима (онима без јачих мана или врлина) није хтео уопште ни да говори.

А било је и неспоразума.

1901 г. у децембру једног вечера затекнемо се код „Такова“ у једном друштву, у коме је био и Павле Маринковић. Ту, код „Такова“ тада је био „Бравин орфеум“.

Ишло је све весело, сви столови пуни, нацицкани, нигде празног места. Наш је сто био на средини, ближе зиду лево.

Програм је био већ при крају, кад се за време последње

паузе испред позорнице десно чу узвик: — Живео господин Паја Маринковић! Неки шућко, — млад, крутуљаст, омањи човек, округла ли-

ца, кратко ошишан, стоји окренут к нама. У руци му пуна чаша. ~ МЕКА :

=— Ову чашу — подиже је увис — пијем у здравље господина Паје Маринковића, нашег великог државника!

„Шта ово значи!“ рече Павле више као за себе. Нотом мало гласније: „Не знам ко је!“

— Ко си тиг упита Раде непознатог што је могао јачим гласом. 5

— У ваше здравље, господин' Пајо! (пије) ...Ја сам друг вашег брата Боје. Ми смо разговарали за једну моју ствар... Да ме помогнете!... Ви данас (,„ноћас“ исправља га неко из његове сколине) ...ведрите и облачите! У ваше здравље, господин' Пајо!

Подиже чашу и примаче устима, али чаша празна. Смех., Неко му нали чашу, он је наже и искапи, и изврну, па изврнуту подиже увис што је могао више. — У ваше здравље, господин" Пајо, у здравље господина Домановића, и свеколиког вашег стола, и... (опет неко у његовој околини нешто промрмори — баш као да му добаци шта ће да каже) ..и свеколиког вашег грандиозног... Даље не разабрах.

Казао сам, кафана препуна света, и — разуме се — сав тај свет то слуша. Неки се и смеју.

— Глупо шегачење! чу се са суседног стола.

И заиста, личило је на шегачење, ма да је тај човечић иначе свом својом појавом чинио доброћудан утисак.

— Ви данас (,„ноћас“ опет га неко поправља) ..можете све. Ја ћу очекивати! у

— Докле ће тај са том гњаважом! скочи Раде љут, готов да се бије. И пође. 5

Стадох преда њ и једва га задржах. Поможе ми и Павле, он га беше ухватио за капут позади обема рукама. „Прави Јарушичанин!“ каже мени, али да и он, Раде, чује.

После смо, још тог вечера, разабрали; да је то неки почетник новинарски, Стевица Стојковић, репортер, шта ли, не сећам се, којих новина тада, доцније „Политике“ („Женски свет“), питома, красна душа, само се у пићу, ето тако, понеки пут „много заборављао“.