Naša književnost

Радоје Домановић ; 375

ХМ

У пролеће 1902 био сам начелник среза деспотовачког. Тада, у марту, у кратком размаку времена неки „повереници — потајници“ под мојим руковођењем убију три хајдука, заосталих од две хајдучке дружине. Једној, већој, која се састојала од седам · хајдука био је у јесен 1901 харамбаша Сима Достић из Глоговца. Он је био крупан, снажан човек, и умео да се нађе око господе. За тили час да закоље и уреди прасе, и онда да га истишти на ражњу, како је само он то умео. Вешт је био и у хватању рибе, и ако би му пала нека залутала кечига, пекао је и њу на ражњу исто као и прасе. Са таквим својствима прочује се толико да чим би ко од господе дошао у Глоговац, одмах би питао за њега. То га окуражи те гурне у свет, и — догура до вратара ондашње проститутске радње зв. „код Софијанца“ (у Београду). Ту се упозна и заволи с једном Мамарицом, и једне ноћи одбегне с њом својој кући у Глоговац. Она је хтела да има све што и дотле, а он је био пуки сиромах. И онда он крене у пљачку — разбојништва. Кад му полиција уђе у траг, он у — шуму, где му се придруже још шесторица из Млаве и Хомоља.

Друга је дружина била састављена од три робијаша. Њен је харамбаша био Кода Микић из Видова. Он је био претседник општински 1892—3, а потом осуђен за убиство на двадесет година робије. Кажу као невин — подметнуто му.

Дружина Симе Достића концем 1901 била се свела само на Симу, а Кодина на Коду и Јована Ђорђевића из Подгорца. Тада се они тројица удруже и почетком фебруара 1902 једнога вечера у први мрак прођу сва тројица кроз Ћуприју главном улицом. Убију једног стражара, другог тешко ране, —- лом почине.

Грдне сам муке тада видео с тим хајдуцима. Колико прегонећи се с њима: ко ће коме доћи главе; још више са претпостављенима: на који начин да се хајдуци похватају или побију. Двапут сам почетком марта морао ићи у Београд, и молити да се оставим сам себи. Таман ја спремим нешто, а они потегну с неком наредбом (из окружног начелства, па и непосредно из министарства) и све упропасте! Оба пута сам тада налазио се с Радом, за оним столом код „Славине“, жалио му се, и њему и свима осталима за тим столом, и сви су ме световали да радим само по својој памети. „Никога не слушај!“ световао ме Раде. И сви ми објашњавали: ако радим по туђој памети, све што испадне добро, заслуга је онога који то наређује; а ако не испадне добро, крив сам ја, јер нисам у свему по наредби поступио. Други пут

кад сам био, кажем Ради и Митровићу да сам нешто смислио, а,

Раде: „Напред ступај!“ — „Само ако мислиш да ћеш успети!“ узимље Митровић ствар озбиљно.

Чим се вратим, урадим онако како сам био смислио. У вези са оним што сам већ био урадио, наредим и да се сва стока изгна из планине. А „првак“ оног краја (Гаја Милорадовић) одмах