Naša književnost

“ Маине Е

Радоје Домановић У 381

Он је и иначе имао као неку промуклину у гласу, али је та громуклина имала своју боју, чак у моментима и веселу, чак као да је она у приликама потенцирала лепоту његовог причања. Сад

је та промуклина била безбојна, — као да је, као што рекох, његов глас долазио из неке страшне празнине. Он је био потпуно мртва ствар, чинио утисак празног — опустелог гнезда, које је

нека свирепа рука насилно пре времена опустела, а његова супруга са својим наивним, жалостивним осмехом и оним што онда изговори, потсећала на тичицу, која скакућући око тог гнезда често тужно зацвркуће.

Само при последњем виђењу нашем, ваљда на две недеље пред његову смрт, нешто слично као да је минуло његовим лицем, и потсетило ме на његов тадашњи лик.

Друго сећање је на сутрашњицу по Мартовским демонстрацијама. Канцеларија Пореског отсека за кварт палилулски, у коме сам тада био на раду, била је на углу Косовске и Таковске улице.

Био је свеж, чист дан. Прошле ноћи пала киша, па опрала, очистила. Небо није било потпуно ведро већ превучено белом, ретком облачином, која је местимично била гушћа и мрка, иту заклањала сунце. Дувао је југоисточни ветар, и није било много хладно. Пролеће је већ било ту.

Рано, ваљда још од десет сати, почела је у двору да свира војна блех-музика.

Пред подне на врху Дечанске улице сретнем се с Радом.

Док смо разговарали о јучерашњици, музика у двору непрестано је свирала, и то некако све јаче и све охолије. Као да је неки осион, и просто помаман од неке радости, наређивао да тако свира. Говорили смо баш о погибији оног младог радника, ако се сећам добро, јединца у мајке, кад музика гтруну „Сарајевку“

„ = Њима до весеља! приметих.

Раде мрдну главом.

— Пркосе! рече.

А онда пошто још као мало ослушну музику, гледајући некуд, додаде: — Памет!...

~ -

Ра

Био је уочљив, необично снажан да кресне некоме у очи најгрубљу истину, нарочито ако је дотични значио нешто у друштву, нарочито ако је он — Раде био, или могао бити, у зависном положају према њему. —

Познато је оно, кад је Мика Поповић „свадбени“ (баш у време кад је Мика био министар финансија) позвао га да учествује у некој раскошној закусци, а он му одговорио да воли са својом

„поштеном сиротињом“ (својим дотадашњим свакодневним друштвом ).