Naša književnost

382 : Књижевност

Риста Одавић причао ми је да је Раде једном на часу Зечевићевом заспао. „— Ви спаватег! опоменуо га Зечевић: — Досадно ми!“ одговорио Раде. А Зечевић зграбио каталог и своје забелешке, и — отишао.

Кад сам много доцније (јер сам ја тада, кад се то десило, био већ са службом у унутрашњости) упитао Раду, је ли то истина тако било, он ми је одговорио да јесте. Било неко тмурно, кишто време. И под утицајем не садржине говора Зечевићевог веб тона и боје гласа његовог задремао. Али онако дремљивом омакао се такав одговор, и шта је онда могао! „— Па требало је да му се извиниш!“ кажем му. Не одговори ми ништа; само како је седео спроћу мене ослоњен лактовима о сто, подиже рамена, = ~

. главу мало пови, и тако подуже оста.

Ххи

Уочи двадесет деветог маја 1903 Раде је био на врху своје славе. Ондашњи двор био је крајње нерасположен према њему. Понајвише због „Страдије“ објављене онда (први путу Срп. књ. тласнику, у коме је двор и иначе гледао свога непријатеља (понајпре због Воје Вељковића). Раде је тада био без. службе, и тешко излазио на крај са оно мало плате што је имао као сарадник „Одјека“. Он је био један од оних који умеју камен гристи, а да ни пред каквом силом не поклецну, ни за какво блато ропски не запузе и своју душу не продаду. Он је био безобзиран, нарочито према подлацима, пузавцима, нарочито према еластичним кичмама, нарочито према којекаквим камирисаним и напомађеним празним тиквицама. Он их је, што но рекли Моравци, „терао по душу“, колико пером још више живем речју. И, што је најважније: он није писао једно, говорио друго, а радис треће. Хоћу да кажем: не само као писац, приповедач и новинар, него и као човек, он је у много и много прилика, и по цену патње своје и својих најмилијих, умео и знао, и — могао (и ако физички слаб) да бљесне као светлице у густој тмиви. Да! У много прилика он је заиста био светлица у густој тмини, — „пропалица“ у очима оних за које рекох да их је „терао по душу“.

Пре доста година у једном престоничком дневнику неко је пишући нешто о Бори Станковићу непотпуно претставио један су“ коб његов с Радом концем јуна 1903. Кажем тако, што добро знам све шта је и како је било, и што сам том сукобу био и ја присутан, управо и у самом сукобу учествовао.

С Бором Станковићем упознао сам се у јесен 1900, у редакцији „Звезде“, али тек у пролеће 1903 упознали смо се добро у редакцији „Дела“, где сам га затекао да врши коректуру свеске за март (колико сам сазнао, бесплатно), и умолио га да обрати пажњу на коректуру моје новеле Моје сестре, која је У тој свесци објављена. Неколико пута тога пролећа остали смо