Naša književnost

Радоје Домановић

Онда пружи и руку Ради. Кажем: , — Станко Петровић! Онда Станку: — Радоје Домановић!

— Домановић што пише у новине

Одговорим: — Јест, то је!

= Е, баш ми је мило да се упознамо.

Рече, па седе спроћу нас за суседни сто окренувши том су-

седном столу леђа. Онда, да Раде види како му он, — чувени на-

_родни трибун Станко Петровић посвећује пуну пажњу, и хоће да је с њим интиман, додаде смешећи се: — Ћоса!

= А што! — најежи се Раде. — Ваљда ви вредите нешто ви- |

ште с тим вашим слинавим мустаћима што личе на упрљане гаће |

(он употреби грубљи израз). Ја се нађем у великој незгоди, у положају да већ не може

бити глупљем. — Раде, молим те, није човек мислио ништа рђаво.

То је наш чича Станко, стари борац: радикалски! — Кажи му, испричај му све: — Није потребно! одмахну руком Раде. = Испричај! Испричај! Видим, господин Домановић не познаје мене. — Познајем, нажалост! прекиде га Раде, па развлачећи уста и показујући зубе, читаво као да га се грози, окрену му леђа. Еј, дођавола! Погледам очајно у онај свет за суседним столовима, а онда се окуражих, те погледах и у Станка. Он ништа. Смешка се, и

удара — добује прстима по својој ,„тојаги“ — дебелом штапу, као нешто разгледа по кафани. А онда, кад нам се погледи сретоше, накашља се — учини дубоко: — Хм! и устаде. „— Господин

Домановић не воли шалу!“ рече, па пошто се рукова са мном, и поручи ми да поздравим неке његове пријатеље, некако као кочоперећи се упути се вратима тамо ка улици. 5

Кажем Ради да ми је начинио велику комендију — да ћу имати ваздан непријатности, на шта ми он одговори: „Ако мораш да зависиш још и од таквих, онда боље да те није!“

Тачно! Само са допуном: кад сам некако убрзо потом покушао да то и „на делу“ покажем — да ме се не тиче шта ће о мени мислити Станко Петровић и њему подобни, ја сам то прескупо платио патњама чији ме трагови и данас тиште.

(Наставиће се) у 7 Б. Б-ВИЋ