Naša književnost

Дани а Учи ЛА ИРА 5 у

а

384 „У _ Књижевност

ми је позајмио Раде. Ваљда последње што је имао, те да само једвом ту ствар пречистимо.

Тада се гласи Бора, који је стајао мало позади десно од мене. Да ли рече: „Аирлија!“ или „Ко сад да части!“ — тако нешто, и загрокта оним дубоким његовим смехом. Чим се он тако јави, Раде се загледа у њ. Загледа се, као да га тек тада угледа, па наједном повика: „Откуд тај...!... Шта ће овде...!“...

Бора се прво збуни, онда се као мало прибра.

„Радо! Радо! Џази шта говориш!“

Али Раде га не слуша, тера — наставља своје.

„Шуште, миришу шалваре...“ То као Борине речи, управо као срж Бориних приповедака, па он — Раде на то са најгрубљим сарказмом додаје: „Шуште, миришу наполеони...“

Бора онда као ван себе рукну на њ: „Знаш ли да ћу свега да те поједем!“

Ја се испречих, стадох међу њих, и једва их развадих. Нарочито би муке с Бором, јер је био развијевији и снажнији, и притом страховито раздражен.

Кад сам после неколико дана разговарао с Радсм о том сукобу с Бором, и упитао га да ли се још кадгод свађао с њиме, он одговори: „Никад!“ Питам, па шта има то помешано с њим%г „Ништа!“ Па што онда онако жучно, грубо да га нападне!/ Испаде Бора као један од стубова, један од доглавника краљице Драге2!... „Шта ће тамо!“ рече мислећи на сарадњу у оном часопису.

ххш

Она његова фотографија, коју с времена на време уз по неки напис о њему доносе наши листови, толико је верна да ме увек узбуди кад је угледам. У лику је био скоро увек исти: какав у млађим годинама такав и доцније. Тек кад је оболео — почео да „чува собу“, био је у лику мало попузнуо. А нарочито све до на две недеље пре него што смо се растали — до на две недеље пре оног дана када сам се последњи пут, пред саму смрт његову, с њим видео. Једино је у виталитету тада као мало био изгубљен, и то се могло запазити само кад би се зачас нешто замислио.

Понајвише то тако (да. је био у лику исти од првих дана на Великој школи па до на месец дана уочи смрти) због тога што је био гарав у лицу, и ћосав.

Кад би га неко ма и у најблажој форми потсетио да је ћосав, не би му право било. А кад би још и примедбу у том погледу осетио као потемевку, реагирао је грубо.

Почетком 1905 приликом свог доласка у Београд нађем се с њим код „Париза“, где сам био отсео. Било „је одмах после ручка. Седимо за једним столом на средини, и разговарамо се. Кад наједном ето Станка Петровића, па како се са мном познавао, јер сам тада био са службом у његовој нахији, приђе ми те се поздрави.