Naša književnost

И ИК в Ми ил

Бифе „Титаник“ 319

— Ког Ти2 Ја ћу и данас, болан, у зубима да дигнем оно што ти на леђима понесеш.

Како далеко изгледа Менти то дивно и безбрижно време из „Титаника“! Као да је други век и негде на другом свету. А сад: Ево, Наил је једини и последњи који је навратио. Није ни њему можда пријатно ни лако, али није могао човек од срама да прође. Менто је нашао однекуд још мало ракије. Пију и хтели би да разговарају као и раније, не помињући оно што им се пред очима дешава, али не могу. Менто говори измењеним гласом који подрхтава као да ће се сад преломити и претворити у јецање. Он је још ситнији дошао, необријано лице нема израза, а зрикаве очи, запаљене од несна и грознице, не гледају никуд и не виде ништа. Каже да је бифе затворио, али му просторија остаје као једини могући улаз у његов стан. Најгоре му је, каже, што је остао без ичега. Није му што ће гладовати, него што нема неких пара и ма шта од вредности у кући, што би могао злим људима покучити и тако се од зла бранити. Наил држи пред собом чашу у немирној десници а левом, у неприлици, мрси и стеже масно носачко уже које му виси преко рамена. Ништа не зна и ништа не може, као ни остали, само би хтео да то некако каже и објасни Менти. Муца и мучи се као дужник и кривац.

—- Херцика, ово је... сачувај боже. Ово је, Херцика брате, нека вееелика и тешка политика, шта ли је. Ово је једна, једна, једна... сачувај боже, Херцика. Једна, једна... како 'но се каже... једна..., брате,... сачувај боже...

Тако понавља непрестано, шапатом, гли не може да заврши ни да каже на што се односи оно „једна“, ни кога да сачува, ни који то бог, ни како. Само што он, за разлику од осталих некадашњих другова, гледа Менту право и слободно, а крупне плаве очи му дошле као росне, овлажене не само дахом ракије него и дубоким, немоћним сажаљењем.

Седе тако њих двојица и ћуте, јер ниједан од њих не зна шта да каже ни сам себи, акамоли другоме. Седе, а Менти се стима поглед на танку пругу јарке светлости која између притворених врата сија у мрачну просторију. И зна: то што он види само као танак и усправан штап од злата, то је сјајни, велики, септембарски дан над Сарајевом, у ком се крећу толики људи који би, као и он, хтели да живе са што мање патње, што лепше и мирније, што дуже. — Кроз тај уски светли отвор нестао је и Наил, пошто су још дуго, ћутке седели, и оставио га сама.

Сад већ и Менто увиђа да је ово заиста црни петак иза кога за Јевреје и нема више суботе, него црна пропаст и црни свршетак. Не зна зашто и не види како ни када, али осећа то по овој тишини и пустоши око себе, као што је малопре осетио по Наиловом погледу и тешком муцању. Уствари, једино што осећа, то је страх. Страх је сада за њега мера и израз свега.

Страх је у овим земљама посејан као усев, на време, са планом и добрим познавањем тла и свих услова, затим је паж-