Naša književnost

||

етар невин. мен паници и ин

ботит +

318 Књижевност

Од првог дана гости су почели да изостају, један по један. Неки као да су у земљу пропали, а други пролазе али не свраћају; обарају главу или брзо прелазе погледом преко куће у којој је „Титаник“, као да је ту некад била па срушена и сада остало празно место које и не потсећа више на њу. Кад проба да се направи невешт и да, као некад, са врата свога празног бифеа, шаљиво и другарски дозове и заустави неког од њих, бившти гост и друг у пићу и картама брза некуд и само очима одздравља као да је нем. Жури се и ономе који се никад никуд није журио.

Једног дана је побегла и Агата, али не после неке свађе и туче, него нестала, тихо и неприметно. Оног јутра кад је Менто на општи позив упућен Јеврејима отишао у полицију да се пријави и региструје као „Жидов“, да преда дозволу од радње и прими жуту траку са Соломуновим словом, она је покупила све од новца, одела и ствари од вредности што је у тој кући могло да се нађе, и ишчезла без трага. Такав нестанак његове жене католикиње, која му је сама признала да има брата усташу, био је за Менту, најпосле, јасан знак и ударац од кога више није могао да се прибере. Види, беже људи од непријатности и ризика. Као љуска по љуска одвајало се и падало са њега све што га је дотле окружавало, а на средини је остајао Менто Папо, Јеврејин без везе са Јеврејима, сам, без новца, без угледа, без имања, го и нем и немоћан.

У свом страху и несналажењу решио се чак и на то да оде до неких угледних Јевреја, само колико да упита. ита е овог“ Али они су га гледали тупо и речи једне нису налазили за њега. Види Менто и сам: не знају ни сами шта би са собом и својима, ни за боље људе, исправне Јевреје, не виде излаза ни спасења. А враћајући се пустој кући види опет да је све већи круг празнине око њега, као Јеврејина, да ова нова сила, која њему са сваким даном све више изгледа свемоћна, нељудски хладна и неумитна, не прави разлику између добрих и рђавих Јевреја.

„Титаник“ потпуно опустео. Ни просјака нема да завири. Једини који је тих дана једном навратио био је неки Наил Плоско, носач, стара муштерија, за кога је Менто увек имао места и у најпунијем бифеу, и у данима болести или оскудице увек цигару дувана и мало ракије на вересију. То је човек атлетског раста, али сав искривљен од ревматизма, начет од пића, поцепан, запуштен и увек зарастао у риђу чекињасту браду из које сијају два крупна, модра и весела ока, једино од тог великог тела што је остало чисто и поштеђено.

Враћајући се са станице, знојан и прашан или умотан у дроњке и прозебао, он никад није прошао а да-не сврати у а Е таник“. Још: пре петнаестак дана седео је на сандуку у углу и борећи се са својом цигаром која му се вечито развија и гаси, довикивао весело неком младићу: