Naša književnost

~“

реа

428 - Књижевност

Покаж, Господине, да како срџба тва за наше кривине нас у невољу да, онако смиљењем да нас мож обранит, тере с утишењем слобод нам повратит!

У осталих четрдесет песама, контраста, приказања, уколико вису религиозне химне или моралне сентенције, тенденција је друге врсте. Песник излаже потсмеху и прекору начин живљења свога времена, похлепу за уживањем и ренесансну распојасаност, слично ономе како ће то позније чинити писци рестаурације. Каду Добрим науцима илиу Исповести калуђерица жигоше понашање свештенства и удара на живот по манастирима, Марулић то не чини као Еразмус или Рабле, као про тестантски писци или Доситеј, него као Савонарола. Он тражи враћање слову јеванђеља и строго испуњење његових прописа, а не њихову реформу или замену другим начелима. С тим захтевима он, тако рећи, излази на улицу, и на јавним местима, како јавља млетачки намесник Сплита влади у Млетке, приређује претставе да застраши грешну младеж и врати је моралном животу! Такав његов став разумеће се ако имамо на уму да он живи у петнаестом веку, на периферији Европе, у средини једног града у коме је живот тежак и скучен. Разумеће се тада и његов контраст „Анка“ и „Исповест калуђерица“: схватиће се да су писани у време кад знатан број властелинских девојака не може да се уда, него мора да иде у манастир, па их треба уверити не само да милом оду тамо где уствари иду силом, него да у манастиру и живе онако како се пристоји дувнама. Уосталом, један део тих песама Марулић је писао за своју сестру, опатицу сплитских калуђерица бенедиктинки, и за њене дувне.

Али ако његова спореднија песничка дела немају онолику уметничку вредност колику „Јудита“, она су ипак важна за нашу културну историју и лингвистику. У њима се огледа једно доба, а језик је Марулићев тако крепак, тако природан и богат да ће се проучавати као ванредно занимљив пример чакавскога говора који се још од времена турске инвазије све више повлачи и губи пред штокавским језиком. Врло крепак у Марулићевим стиховима, он је можда још снажнији у његовој прози. Треба само прочитати посвету Јудите или његов превод Угледања на Христа, па ће се видети да је Марулић мајстор језика и одличан стилист.

УШ

Потомство данас заборавља многе славне писце наше крви, савременике Марулићеве, зато што су писали само латински. Марулић је, међутим, иако је многим својим латинским списима показао да његов народ не одбацује латински, општи језик тадањег запада, у исти мах својим стварањем у нашем народном го-