Naša književnost

На Тари 447

Онда смо навалили и гурали све док се пред нама не отвори широка равница у којој су се талијански стражари дозивали промуклим кокошјим гласовима. Скренусмо удесно и послије подужег пјешачења, кад смо мислили да смо већ заобишли тај логор, опали пушка врло близу и опет поче дозивање. Очајни и изнурени, скренусмо поново, потрчкујући, потскакујући, машући рукама и чинећи све да отјерамо сан. Блиједило је небо пред свитање, кад угледасмо шаторе — море шатора, које се није дало ни прећи ни заобићи, које је захватало сву равницу и нело се у брегове наоколо и ширило се рукавцима у недоглед.

Дах нам застаде. Као потсјечени попадасмо к земљи, само Вејо Јеремић намјести машинку, и можда би ошинуо да га Раде не ухвати за руку.

Повукосмо се читав пушкомет уназад и, у једној вртачи пуној клековог жбуња, застадосмо питајући се „Шта сада“

„Партиски састанак!“ рече Митар Милоњић, а ми смо се окретали да видимо шали ли се тај човјек с нама. Не, он се нај- | озбиљније намјестио да руководи састанком и, чим посједасмо око њега, рече: „Само је једна тачка на дневном реду: да видимо ко ће да се врати до батаљона, ко може за дан да пређе оно што смо ми прешли за дан и ноћ2 Треба да нас сачекају они тамо још дан-два или бар да нам оставе везу или тако нешто.“

Говорећи то, гледао је, не знам зашто, у Мила Обрадовића, који сав преблиједе и поче да пише једном травком по свом широком длану.

Наста тишина. Заиста је било непријатно поћи у батаљо:г: с једног оваквог задатка, послије свих сањарења о сусрету с пролетерима, вратити се опет у батаљон — па, то је нешто као по казни, као проклетство. Зато се Раде Рељић загледао у неког мрава који иде својим путем, а Вејо Јеремић у кундак машинке, као да тамо чита невидљива слова; зато је Рашко Рацић подвргао испитивању своје панталоне, двапут једно преко другог закрпљене на кољенима, а сујетни Ладо Тајовић почео да упреда три травке једну око друге. У

„Значи, нема добровољаца“ потемјешљиво упита Митар Милоњић.. „Е-е, ја мислим да ћете се сви сложити да тај задатак повјеримо другу... овоме...“

Зној ме проби од страха да не рече моје име, али он се нагло окрену према Раду Рељићу, који се јаш увек бавио проучавањем саобраћајних правила на мрављем путу и изгледа већ био дошао до неких занимљивих закључака. :

„Другу Раду Рељићу“, рече Мићо, а Раде потамње у лицу и натушти чело.

„Вала, слушај“, рече он, „тачно сам знао да ћеш мене одредити... А није право, и да знаш: више нигдје нећу поћи с тобом ако ми могне бит.“ Усне су му биле суве, а очи му се овлажише. Ипак нас погледа мрким погледом и прогунђа нешто на наш ра-