Naša književnost
МИ У
иу ривајиееу
448 а Књижевност
чун, фркћући и одмахујући главом док је мрзовољно и намјерно споро узимао пушку. Онда се присјети и рече: „Па ви ћете скапати од глади, чим вам нема мене. Сем овог Попа помало, ту нема сналажљива човјека.“
Тиме нам се донекле осветио. Онда се испоздравља и пође, прво споро, затим све брже. Ускоро га угледах у даљини: један једини, сам, пркосан, човјек с пушком преко руку, на пустој ви-
соравни чијим путовима грцају десетине хиљада створења по-
сланих да убијају. Окренух се, крај мене је стајао Вејо Јеремић и гледао у истом правцу.
„Страх ме за њега“, рече. „Био је љут и нажао смо му УЧИНИЛИ...“
2 Ш
У почетку смо се надали да ће Талијани кроз сат-два дићи шаторе и поћи. Нијесу ваљда дошли овдје да дишу ваздух; није их Швабо довео ту да му се излежавају и смрде. Међутим, Швабо их је пустио да се излежавају и смрде, и они су то чинили с ве-
ликом грајом. А зато смо се и ми морали излежавати читав дан,
што никако није пријатно кад човјек мора да то ради.
Стражарчили смо редом, по један, док су остали спавали уз обавезно хркање. Од тог хркања кркљала је наша вртача као да се у њој кува неки џиновски качамак. Онда смо опет и опет стражарчили и спавали. Топови су се чули на истој раздаљини као јуче, а од тога је изгледало као да се ми за све то вријеме нијесмо макли или бар не у правцу којим је требало.
Већ око подне били смо сви будни и дискутовало се о томе шта да се уради с хладним печењем у торбицама. Вејо Јеремић био је мишљења да то печење треба појести, јер „док бог ово гледа, друго не да“. Мићо Милоњић је налазио да би стари комедијаш, бог, морао да гледа своје послове, а не да вируцка у наше ренце. Мило Обрадовић наведе да би се месо. могло покварити ако буде чекало до ноћи, а то би било штета. Тај јаки разлог претеже. Већ смо скидали ранце, сви, чак и опрезни Митар Милоњић, кад у даљини иза нас, у правцу из кога смо синоћ дошли, запрашташе пушке и рупише бомбе.
„Раде!“ рече Вејо Јеремић, блијед као мртвац, и испусти тербак у клеков жбун покрај себе.
Митар Милоњић искриви уста и страсно загризе свој сламени брк псујући бога и божју мајку. Мило Обрадовић клону и наслони главу на руку, а Рашко Рацић, смрачена чела и опуштених бркова, подуслони уши длановима настојећи да по звуку одреди размак и мјесто пуцњаве. Не рече ништа што би нас охрабрило, али његов смркнути изглед говорио је сам за себе. Пушке су пуцале и даље, плотуни ојачаше, једна усамљена бомба
,