Naša književnost

На Тари. | 449

експлодира остављајући за собом неколико тренутака одјека и тишине, па се опет понови паљба. Блиједи и тужни, слушали смо како се сасипа и нестаје.

Отада нам се дан учини страшно дуг. Да смо могли да кренемо куд, да у кретању и напору заборавимо, било би нам много лакше. И сви смо се осјећали помало криви, и сви смо пред собом оживљавали онај његов прекорни поглед.

Предвече пођосмо ја и Рашко Рацић да извидимо талијански логор и нађемо згодно мјесто гдје ћемо се у току ноћи пробити. Неко вријеме смо ишли погнути и користећи се заклонима, послије смо морали лећи и пузити претрчавајући само.заклоните рупчаге. Тако стигосмо у близину логора и пођосмо покрај њега, све до једне плитке јаругасте вододерине. -

„Овдје ћемо проћи без икакве сметње“, рече Рацић и руком опрта наш пут кроз логор. „Хајдемо сад, ништа се боље од овог не може наћи.“

Сумрак се свијао, те више нијесмо морали пазити на заклоне.

„Шта мислиш“, упитах га успут, „да ли је Раде погинуо“

„Можда и није“, рече он с неповјерењем. „Први плотуни га нијесу убили, а само она бомба ми је некако сумњива.“ 5

Једно вријеме смо ишли без ријечи, а онда опет ја почех разговор, али сад не о Раду него о Јеремићу и његовој далекој и чудној цетињској љубави.

„Чуо сам нешто о томе“, тмурно рече Рашко, али ми се учини да тиме није рекао све што зна.

Рекох му да је то код Веја доста озбиљно и, како мени из„гледа, прилично жуљи и мучи младића...

„А што је најгоре“, рече Рашко застајући, „то је да је та његова Гина — ђубре! Љубавница Пирција Биролија.“

Запањено сам га гледао неколико тренутака повезујући оно што сам предосјећао с оним што чујем и оним што се може предвидјети. Затим затражих да ми рече нешто више о томе. Он опет застаде, као да се то у ходу није могло тако добро изрећи и објаснити.

„Прво су јој ухапсили оца“, рече и застаде. Гледао ме као да пита да ли схватам. „Затим су је наговорили да пође до гувернера и да њега лично замоли да тог неваљалца-оца пусти на слободу. Тако су успоставили везу, а послије је веза прорадила. Дали су им неку радњицу, нешто гдје се продаје чоколада, шта ли. Ту она продаје, дању продаје чоколаду а ноћу спава са старом псином.“ ; ; Ово посљедње је изговорио у једном даху и видио сам да му је мучно, као да је повраћао а не говорио и као да жели да побјегне од мјеста на ком је то рекао.

„То је нешто као Вели-пашина милосница у Андрићевој приповеци“, рекох пристижући га. „Само суровије, гнусно“.

„То је нешто овако како ти ја кажем, и никако другачије“; рече Рацић, очигледно љут што га већ не оставим с тиме.

3 Књижевност