Naša književnost

На Тари па 457

да би ту могла бити и каква четничка патрола. Кораци се приближише: двије жене, једна сиједа а друга сасвим млада, уђоше у наш простор и тргоше се. Склонисмо пушке, али их то не охрабри. Стара се чудно испрси, забаци главу као жртва на стријељању, а руке истаче испред себе у бесмисленом одбранбеном покрету кога није била свјесна. Дјевојци се потејекоше ноге и она се нечујно сниза крај стазе, блиједа у лицу, као да је већ заклана. :

Осјетисмо се као кривци и требало је да прође читава вјечност забуне док се Вејо Јеремић не сјети да каже:

„Шта вам је, који ђаво! Партизани смо, шта се плашите од нас!“ Глас му је био љутит и тако увјерљив да се није могло сумњати у оно што је рекао. 6

Тада дјевојка у једном покрету, као на неким врло напетим федерима, отскочи од земље и суну према мени — пошто сам већ био устао и био сам јој најближи. Прилетје — да је носила нож У руци не бих имао времена да се макнем _- и овдје, на љевом углу уста, прилијепи ми пољубац: нешто топло и тврдо и усретсређено као ујед, а слађе од свега што сам мислио да постоји на свијету тако сиромашном у добрим стварима. Преко леђа ме била обухватила руком чију љепоту и сласт додира, чини ми се, и сад осјећам кроз хаљине. Другу руку је обавила око мог жилавог издуженог врата — а ја зажалих, због те руке, што ми врат није опран, и што се нијесам обријао. Држала ме тако заробљеног и, без сметње, плаховито слуштала кишу топлих пахуљица и дахова — на моје усне испуцале, на огрубјело наборано лице, у очи изнурене од извиђања, и у вјеђе. За тренутак ми се учини да то није и не може бити обична и стварна дробњачка дјевојка, него нека чудна вила послана да ми одједном пружи све оно што нијесам добио од узалуд прохујале младости.

Био сам потпуно сшемућен. Био сам тупав и блесаво непокретан — али срећан, срећан за тих неколико тренутака!

О, дјевојко из Дробњака! Ако ме се некад сјетиш — не љу= ти се на мене! Не љути се што сам био тако беспомоћан и будаласт, што нијесам могао ни рећи ни учинити нешто добро и лијепо, нешто по чему би ме запамтила, за тих неколико тренутака. О, ти си се појавила заједно с вечерњом звијездом и по мом малом мрачном небу без украса расула ватру метеорску! Кратко је то трајало, али те никад нећу заборавити. Хвала ти за то, мила сестро! ·

Кад ме пустила — стајао сам глуп као ствар. Тада она притрча Мићу Милоњићу и пољуби његов жути брк, а он ју је забезекнуто гледао, запрепашћен до те мјере да је и пушку из руке испустио. Не, ја и он нијесмо навикнути на такве ствари, можда нијесмо ни створени за то.

Вејо се први рукова с дјевојком и тако, бар донекле, поправи нашу забуну. Послије почесмо разговор — о болеснику, који се сасвим скупио жалећи се на хладноћу, а затим и о другом.