Naša književnost

ЗА Ерсте РА Ма зрну СИ ВАМ У Ри а ен ПИКА

458 : Књижевност

Старица, још увијек блиједа од прве страве, хућкала је неко вријеме, а затим се ипак расприча. Није, рече, хтјела да пусти ћерку саму по оваквим путовима,-па је пошла с њом, управо пред њом је ишла све до мало прије, кад су рачунале да више нема никакве опасности. |

У разговору расло је повјерење с обје стране — као да смо се у неком ранијем животу добро познавали и сад само обновили познанство. Мисли, бојазни и наде су нам биле исте, и исте мржње и љубави. Рекосмо им да тражимо Ђерковића и Жукића, да

· се с њима повежемо, а дјевојка нам каза да јој је брат с Ђер-

ковићем и да су је баш они послали на овај пут. Мало затим дознасмо и циљ пута: да извиде другу страну висоравни, јер ако су Бугари повукли своје страже, као што изгледа да јесу — могло би се са тог краја покушати да се некако спасе она несрећна дјевојка из литица. Навезали би конопе и спустили неког да претражи и учини ако се ишта може учинити.

Обрадова нас што чујемо да у овим пећинским предјелима. и у вријеме кад су мрачне силе нагнале човека да се врати пеђинском животу — постоји неко ко повезује људе да се још боре и довијају, да мисле један о другом и спасавају човјечност. Ето, поред стотине пречих и важнијих послова, Партија води рачуна и о кезнаној дјевојци из незнаног дурмиторског села. То је мали и незнатан примјер да увијек има да се научи и схвати нешто ново у односима Партије и народа, а посебно наше Партије и нашег народа. Код нас су они нераздвојни у већој мјери него у којој било другој земљи. Ако и заостајемо у техници и не знам чему, у овом ипак предњачимо; то би нас могло извући, јер повлачи за собом масовном свијешћу и страшћу убрзане промјене џиновских размјера. Тако, поред свих губитака, могло би се надати брзом уздизању, само ако се овај врашки рат некад заврши.

Старица и њена ћерка објаснише вам, понављајући два-три пута, и свима скупа и сваком понаособ, којим све пријечцима да пођемо и коме да се обратимо. Затим се изруковаше и пођоше. Ја и Вејо узесмо Мила Обрадовића, па и ми пођосмо. На мјесту сусрета оста мрак и жалосна тишина — као да се ту ништа није догодило, као да је то једно сасвим обично мјесто у клисури.

„Жао ми би што се растадосмо“, рече Мићо Милоњић уз безазлен осмјех који га подмлади за десетак година. „Добре жене — сиротице наше...“ Х

„Дабоме да ти је жао“, пецну га Вејо Јеремић. „Добио си пољубац у брк, а то ти се одавно није догодило. Шта ће тек рећи Ладо Тајовић, који их је добио равно седамнаест, више него за читаве двије посљедње године2“

Ишао сам ћутке и покушавао да их замислим — старицу с лицем уским, без бора и тврдим, као да је изрезано из жућкасте слоноваче, и њу — неодређену, са замагљеним очима и врелим уснама, с витким рукама чије сам додире, чинило ми се, још увијек осјећао и на неки начин чувао. И тамо, док сам је гледао,