Naša književnost

На Тари : 459

стидан због своје нејасне и неостварљиве жеље; и послије, док „сам покушавао да замислим и сачувам њен лик — било је нешто неуловљиво у том лицу освијетљеном само звијездама и отсјевима вечерњег неба, у танком стасу и гипким покретима. Гледана дању — можда она и није тако лијепа; можда је моја машта, помамљена дугим самовањем, створила и додала јој много штошта. Но, кад се све узме у обзир — ја немам шта изгубити. Име јој не знам, није вјероватно да ћу је опет срести, ни да ћу се понадати и разочарати — а тако је слатко и драго маштати о нечем лијепом у овим сурим кланцима!

Закасни мјесец, а кад изађе — нама се не наклони. Обасјавао је само врхове брда и висоравни над кањоном бацајући по борју и камењу мртву свијетлост, сиву и хладну као иње. Ипак му морамо захвалити — стазе су биле видљивије и ми смо добро познавали и хватали сва она раскршћа и пријеке путове и знаке на које нам је указано.

Мило Обрадовић се још доста добро гегао на ногама, ширећи их као да има крпље или окове на њима. Онда поче да моли да га оставимо на миру.

„Туркате ме као мртво кљусе, а још ћете закаснити.“

„Полако, одмори се“, храбрио га је Мићо, клатећи се и сам у ходу.

Али Мило се плашио одмора, јер је одмах падаоу саниу бунило, а то му је било теже него ход. „Ајде“, говорио је храпавим гласом као да неког пред собом гони, „гурај, де, де! Није ла-

ко... бити комунист! "Оћеш то, 'оћеш револуцију, мајчин сине, е па запни, богами!“

И запињао је, несретник, и главом и вратом и рукама, и да је било игдје какве низбрдице — он би био готов да се скотрља низ њу, само да би стигао, макар у комадима.

У зору пронађосмо означени запећак и пробудисмо једног мрзовољног неповерљивог човјека средњих година. Нерадо нас је примио и сумњичаво гледао постављајући нам чудна унакрена питања и мјерећи једног за другим од главе до пете.

„Све ми се нешто чини да сте ви из Васојевића“, рече он, познавши нас ваљда по нагласку, и с нескривеним презиром сумње.

„Погодио си“, рече Мићо Милоњић и као да се обрадова. „Ситурно сте чули за наш партизански батаљон.“

Онај рече да је чуо, затим промрмља неки изговор и удаљи се. Чекали смо га читав сат, затим још један сат, затим изгубисмо стрпљење, а почесмо и да сумњамо.

„Тај уопште не личи на нашег човјека“, рече Вејо Јеремић.

„Ја бих предложио“, Рацић растеже брк мјерећи му дужину, „да се премјестимо одавде мало височије и да добро осматрамо терен. А Мила да удаљимо мало, за сваки случај.“