Naša književnost

У

дегље туре. самим пи ој тн атт мете

| | |

На Тари - = 461

таљон са терена и да се спојимо с бригадама. „Офанзива је већ била почела кад смо пошли, и ми смо пливали кроз њу. Ево ће скоро мјесец дана таквог пливања — има ли правца и начина да их стигнемо, имате ли везег“

„Везе и има и кема“, рече Војо Ђерковић. „Више је нема него има, али о проласку батаљона, хм... нема ни говора. Позив вам је био послан прије почетка офанзиве, а што је њемачка моторизација бржа од наших ијешака — шта ћемо ми томе!“

Наше наде које су дотле још само тињале, одједном се сасвим угасише. То се могло видјети по лицима која посивјеше као да је мраз прешао преко њих. Крупни бркови Рашка Рацића објесише се и спласнуше, па су на блиједом лицу висили као мртви и непријатно потсјећали на невјешто прилијепљене праменове вуне које смо често злоупотребљавали у дјечачким позоришним претставама. Мићо Милоњић испусти свој похабани нотес, а онда поче да скупља његове расуте листове тромим покретима дрхтавих руку које су промашивале као да пипају по мраку. А Вејо Јеремић је био исколачио очи на Воја Ђерковића, као да му је овај нанио

смртну увреду и да га сад треба присилити да опозове оно што је рекао.

Несвјестан промјена које су морале настати и на мом лицу, ја видјех сопственим очима како се опет стропоштава величанствена кула наших сањарија. Нема пута за пробој и нема спајања с пролетерима! Као што смо се двапут враћали с Мојковца, тако ћемо се и сад вратити с Дурмитора — у „проклету -земљу Васојеву“ засијану нашим гробовима, у зачмали пригранични запуштени крај одвојен од свијета, тамо гдје нема ширине за размах ни довољно снаге за обрачун и гдје су наше борбе и патње за све наоколо нечујне и невидљиве и неразумљиве, а,наше жртве незнане. Да, вратићемо се тамо гдје једва да смо нешто боље од упорне инаџиске скупине крваво завађене с лукавим четничким елементом; гдје се све своди на, изнурујућа пјешачења, извлачења из засједа и постављања засједа, и на говоранције које и сами четници већ одавно знају напамет; тамо гдје наше тобџије немају топова ни могућности да их једном зграбе, а одлични митраљесци немају оружја ни муниције, гдје смо сви, по невољи, само пјешаци и стријелци, већ годину, двије, ево ће и трећа... Има нешто уклето и пакосно у снази којом нас држи, вуче и враћа натраг онај немили крај — оне долине Еао гробови и она брда шумовита, влажна, кишовита, с чобанима, овцама, заосталошћу и ракијом — и изгледа да је то јаче од наше ријешености: враћа нас ево опет и не да нам да макнемо ни да размахнемо. „Ви још изгледа не знате како стоји ствар“, рече Војо Ђерковић као да нас није већ довољно уцвијелио, „Тамо кркља као

у котлу“, и показа руком некуд пут Маглића, „иако се то овдје | и има не чује толико. Опкољавање. Обруч!“ — Он сувом смрековом

паљбе Та

а поћи МА ПАС ну анале, СР АИК