Naša književnost

462 5 = ' Књижевност.

палицом нацрта тај обруч по земљи испред себе, затим додаде: „Троструки ланац око наше главнине. Ријешили су да смрве Це-Ка и Врховни штаб“ — и удари палцем усред круга.

Понестаде нам даха и истовремено заборависмо све јаде наше уклетости при овом још већем јаду. Чудно нам је било како тај човјек може такве ствари изрећи скоро мирним гласом и како с мирним лицем набраја све те непријатељске дивизије и просторе које су притисле и путове којима се крећу, све према истом циљу, с тенковима, штукама и стотинама брзометних топова:.. — Добро би што га Мићо Милоњић прекиде прије него нам се смучило од свега тога.

„Чекај, Војо!“ рече он муклим гласом. „Како стоји ствар укратког“ 5

„Пробиће се наши“, одговори Војо живље и веселије. „Баспрцаће ланац на неком мјесту које изаберу и прошишаће на сјевер или сјеверозапад. А свуд их тамо чекају овакви као ми, није само ваш батаљон једини који би хтио да се споји са главнином. Огромни губици, то је неоспорно, али ће се бригаде опет брзо попунити. То ти је, знаш, револуција је чудна ствар: народ постаје један велики организам, надражен да непрестано и у све већој мјери производи и лучи борбене ћелије и јединице...“

„Значи, да се вратимо“, тужно, а ипак нешто мирније рече Мићо. „Да се муштрамо с четницима, док се укаже нека боља прилика за повезивање.“ 3

„Јасна ствар“, сложи се Ђерковић. „Сад тамо имате чисту класну борбу против оне гадне буржоазије што се прославила као упорнија и „паметнија“ од енглеских ·торијеваца. „Паметнија“, ваљда зато што се лако слизала с фашистима и без двоумљења ударила на нас... Него, како би било да ви мало поспавате, ноћ треба што више искористити за путовање. Тако, прилегните. А ја ћу рећи да вам се пошаље штогод за јело, и поћи ћу да погледам тог вашег"друга. Незгодно ако то буде тифур...“

Па он пође, а ми, донекле умирени и скоро утјешени, заспасмо међу миришљавим клековим жбуњем.

М

Не знам је ли то резултат опрезности изоштрене дугом вјежбом чула, или посљедица неке нарочите радиоактивности жи-, ваца — тек, ја сам под сном осјетио да она долази, приближавајући се нечујно као сјенка. Врло тихо и бојажљиво, с безазленим лукавством поштених људи, код којих између жеља и намјера стоји непремостива провалија — отшкринух капке и погледах. Сад тек нијесам могао да знам да ли се будим или, напротив, падам у још дубљи сан. У сјају залазећег сунца њено блиједо и уморно лице било је нагнуто изнад мене и изражавало је неко сјетно интересовање помешано са стрепњом да ме не пробу-