Naša književnost

о При

РМ У ОУ о Мр.

На Тари 469. .

Наша машинка још једном затрешта, па престаде. Добро је, кренули су ваљда, чекамо их. Док чекамо, око нас звижде меци, звижде све гушће и злобније, а наших одозго нема. Ја и Рашко се злослутно погледасмо и пођосмо горе. Претрчасмо уски појас мјесечине и у засјењеној узбрдици сретосмо путовођу — пузио је четвороношке, носећи Веја Јеремића и вукући његову машинку и своју пушку, да ништа не пропадне.

Повукосмо се дубље у шуму и раскопчасмо рањеника. Док му је Вишња завијала двије ране на грудима, он је ћутао бијел у лицу као хартија.

„Је ли ти тешко, Вејог“ упита га Мићо Милоњић.

„То је све што сам могао учинити“, рече он гутајући посљедње слогове заједно с крвљу која је изнутра подилазила.

„Па он је рањен и у руку“, рече Рашко Рацић. „Ево му се сав рукав напунио крвљу.“ :

Бајонетом распорише тај рукав, надојен и закорио, и почеше да повезују руку. Ја сам га дотле држао за лијеву руку. Опипах да и ту није рањен и тада осјетих како му се прсти хладе, како топлина, и живот с њом, бјежи из руке горе к тијелу, #35 брзо, све брже — не могах је више ухватити.

Тада почесмо да му копамо гроб У тој шуми коју никад није видио и гдје ће из њега расти бор или јавор у пустоши. Копали смо трнокопом и лопатом понесеним за други циљ, под стражом његове машинке.И спустисмо га у гроб и затрпасмо. Митар Милоњић стаде над тим гробом и тужно погледа мене и Рацића:

„Пошао сам-шести, а враћам се с двојицом... Дабогда се, чоче, ни ја не вратио!“

А. одозго су пуцале пушке и чули су се они крици што леде крв.

Михаило ЛАЛИЋ