Naša književnost

ј„ у Ке аи.

љета |

2, Ме 3.

468 - Књижевност

под нечијом ногом пуче сува гранчица, а на тај знак као да је све чекало. Иза наших леђа заштекташе два аутомата, на висоравни загрокта митраљез, у логору заурла узбуна. Меци су звиждали поврх нас и пуфкали у суву земљу. Од шуме, тамо откуд смо дошли, пуцале су пушке и дерњали се неки грлати лупежи.

Тешко ми је повјеровати да је то могао бити случајан стицај незгодних околности. Не, то је стварно била. клопка, отворена можда прије три или четири ноћи, која нас је чекала и дочекала: Можда нијесу мислили да ће уловити комунисте, можда нијесу знали ни да нас ту има — али су сигурно знали да ће неко доћи

2 спасава несрећну дјевојку, и тога су, ето, хтјели да улове — да на њему окрваве оружје и охрабре срца успјехом, да се имају чиме похвалити кад се, окићени фашистичком славом, врате у Бугарску из крваве земље Карадага.

Отступница нам је пресјечена. Клопка се затворила.

Што не цвилиш, вуче у кљуси, што не молиш» Што не пузиш, и не цмиздриш, и не кевћешг Зар не чујеш псеће чопоре што су јурнули да те раскинуг Зар не осјећаш њихов задах, зар те не гуши ропски дах из тих похлепно разјапљених раљаг

Предај се, партизане, проклета војско непризната! предај се братку-Бугарину, вјерном слузи свих непријатеља твог народа, да те коље! Предај се псима, вучји сине црногорски! _

На све њихове понуде да се предамо — одговорили смо презривом шутњом. Остало нам је да изаберемо једну од двије мотуће врсте смрти: да јурнемо уназад, према шуми, и попадамо исјечени рафалима; или да изађемо на литице и потражимо пут за несрећном дјевојком, чији су се крици и сад чули кроз пуцање и повике. Ја сам био за оно прво, само нијесам знао шта да урадим с Вишњином руком у мојој руци, онда кад пођемо у јуриш.

„Гинемо, Вишња!“, рекох јој. „Буди храбра, револвер држи овако...“

Али тада Вејо Јеремић, нек му је слава и хвала, показа шта зна! Осмотрио је одакле бије ватра, намјестио машинку, и, заједно с путовођом, наређао крупне оквире. Распали пуним гасом: један — два — три — четири...

Нијесам знао како једна обична машинка, један јадни „брно“ из наоружања бивше југословенске војске, намучени и отучени — може да направи лом и пустош и тишину и да. тако ућутка и сроза Непријатеља најобичнијим крагујевачким мецима! Јурнусмо преко очишћеног простора, прескочих преко оштећеног пушкомитраљеза и умлаћеног руковаоца у кожној блузи, и нађох се шуми-мајчици, која је сад мирисала на зној, дим и барут и на Вишњу с револвером поред мене. Одатле почесмо да пуцамо у ону руљу што је опет узела да дречи и пуца.

„Повлачи се, Вејо!“ викао је Митар Милоњић. „Само тебе чекамо, Вејо, брзо крећи!“