Naša književnost

ИН

Х

490 Књижевност

ву

ни да чује. Ако Бора неће, нас тројица идемо. Питам, је ли фијакер затворен. — Отворен, али ће он (тај њихов кочијаш) то да затвори — да стегне и закопча она крила, па ће бити топлије него у затвореном фијакеру. Возио их је ту скоро. Митровић ме прекори што ја то питам. Какав сам ја то полицајац, кад се плашим и овако лепе зиме! Умеша се Бора, — каже да сам сит ја тих сељачких механа, и да треба да ме одведу гдегод где бих видео нешто чега у паланци нема. „Тачно!“ Извуче ми просто из душе. Дојадила ми кланцања, батргања по срезу, у таљигама или у неком старом фијакеру, са коњима бангавих, штрупираних ногу, по џомбавим путевима. Па још по лепом времену и то има > своје дражи, али кад је мочарно или овако хладно, уз фијук се-

верда или кошаве, и онда оне мрачне, прљаве сељачке "механе, са оним задахом који просто онесвешћује, избезумљује... Кажем да Бора има право: да сам пресит тих сељачких механа — да сам од" њих побегао. Бора се смеје: „— Кажем ли!“ А Митровић тоном старијега, и скоре љутито мени: „Ти имаш само да слушаш!“

Нема говора, мило ми је њихово друштво: у каквим се све срединама за живота свога нисам налазио, међу људима од књиге и пера, и положаја, и угледа у сваком погледу, али никад и ви у коме друштву нисам се осећао топлије и пријатније него кад сам с њима, Митровићем и Радом. Само због тога и што сам разумео да је њима мило то место, јер су ту, као што рекох, добили преко триста гласова, пристанем на тај „излет“. Митровић и ја позади, а Раде пред нама на клупици. ~

Кад смо стигли у Кумодраж, већ се било почело да смркњава. Никад пре тога нисам био онамо, а ни после. Сећам се само да је механа идући из Београда лево, и да је пространа и доста чиста —- без икаквог задаха онда била. Али хладна, хладније у њој него у колима док смо били, и — потпуно празна! Саме једно црно псетанце што однекуд, од келнераја, наједном тек изби и закавлика, па као куршум из пушке здими кроз отворена врата. Не знам шта му би, ваљда се уплаши од нас.

Дуго не би никога. И Митровић и Раде идоше у кујну, У неке одаје друге, идох и ја за њима, лупасмо у сва врата, на

АЕ с све стране, звасмо: — Еј, има ли кога у овој кући!... Док у јема „двите јаде не стиже однекуд, чини ми се с друге стране пута, Њ један протегљаст момчић у сељачком, сукненом оделу. А тај У њихов човек — „кафеџија“ о коме су ми они ваздан напричали

као о неком силном, младом човеку, необично окретном, због ЕН кога смо управо и потегли на овај „излет“, отишао још јутрос ; У Београд, и очекују га да се кроз који час врати. Само што није дошао!... :

Раде навикне да се фуруна одмах наложи.

У то ето једног клиндавог старца, повијених леђа, па кад види келнера (оног момчића), како расипнички меће дрва у фуруну, прекори га: шта то ради! Али кад угледа нас, и позна Митровића и Раду, он промени тон, и да би се ватра у фуруни