Naša književnost

Радоје Домановић = 156 8491

што пре разгорела, нареди келнеру да оде негде тамо преко пута, и донесе што више жара. Чини ми се, испод казана, пекли су ракију, шта ли. ,

„— Где си ти, стариг пресрете га Митровић. А онда га прет-

стави мени: — Отац кафеџијин! - : Келнер донесе у неком суду доста жара, фуруна се брзо 8 Ј _разбукта, угреја — усија сва. | · Повратимо душу, живахнемо и ми. Митровић предложи да ; наручимо кајгану. Пристанемо. Онда црно вино. „—- Да видиш : што је вино!“ каже мени. Раде ме уверава да такво вино још ни- 2 а

сам пио.

Келнер се нешто дуго задржа док донесе. Кад метну на сто, видимо: нека мутљавина, бућкуриш. ~

— Шта је то! Какво то вино сад! питају запрепашћено и Митровић и Раде.

— При дну! објасни келнер. — Због тога је газда и отишао у Београд. х 3 3 Пробамо, — може да се пије, изко је мутно.

— А какво је тек било! 5 ј И Митровић и Раде уверавају ме да таквог вина нема у Бео- | граду. Отуд је негде из Јасенице, из Лозовика, одакле ти „Кафеџијин отац“ седео је стално ту, седео и више ћутао. · Раде га је звао „Старином“, и чинио све могуће да га мало рас- „48 тресе и оживи, али све узалуд! „Старина“ је отромбољено, по- , вијених леђа, окренутих пећи, која је буктала одмах ту иза њетових леђа, само куњао, и само — ћутао. Што је најгоре било: није хтео ништа ни да пије. Митровић да би ми показао, како то ипак није тек нека обична старчина, каже мени, како „Стари“ 5 још живо памти бомбардовање Београда, како су онда постојали некакви „тнецери — јегери“, како „Стари“ зна све то, памти као да је јуче било. Пита га: — је ли он, био са тим шецерима и јегерима7 : Е == = А2 пита „Стари“. — Јеси ли и ти био Јегер7 2 „Стари“ одговара да није. = Но шта си биог — Коморџија, је лиг питам га ја. — Све то! одговара „Стари“. = И теби доброг — Увек мени добро! з . = Па не може се ни без коморе. То је најважнија служба у војсци! објашњава ми Митровић.

Раде каже да оставимо то. — Него деде ти, Старино, да отпеваш нама неку старинску. (Затим мени) Знаш, како пева : неке старинске песме. (Старини) Деде, ону: ...„Калоперо, Перо,

“ што ме зовешг... Јело“... Старина ћути. Раде га хвата за раме,

нагиње му се над ухо и почиње тихо да певуши: „Каа-лоо-пее: рсо...“ Старина ћути. Раде како га ухватио за раме, мало га про- 5

Пт аза ара АВА