Naša književnost

409 | с = 5 Ба 25 - Књижевност

дрма. Пита га, шта му је — што не пева. Одговара да он не уме да пева. Али ипак на наше наваљивање отпева „Калоперо, Перо,“ сипљивим, изнемоглим гласом, баш као да се потемева нехом старцу који ружно пева. б -

Ја се једва уздржавам да не прснем у смех. -

И Митровић и Раде нашли се у чуду, погледају у Старину,. па у мене, а онда један у другога. -

— Мора бити да је „Стари“ назебао, или неко друго чудо било, те је изгубио глас. Пева он много лешше! Имао је он фини глас, истина сељачки, али чист, звонак. та о

— Као код нас, тамо, објашњава ми Раде. Знаш ноћу, крај пуних. кола насипом кад крену на пијац, у Крагујевац, па кола клопарају, а песма отегнута одлеже кроз ноћ. ·

Старина ћути. == :

— Знаш, кад си уочи избора певао тамо под оним "растовимај повишеним, љутитим гласом опомиње га Раде.

„Старина“ одговара да он није био то. Биће да је био један његов. брат. Да«ли рођени или од стрица или неки даљи род, не сећам се. Он је био солдат кад је бомбардован Београд, и он лепо пева. у = ; -

Митровић се удари шаком по челу. ~

— Али личи много на тебе7

— Јес“ личи.

— Па где. је тајг - з |

И „Стари“ и келнер одговорише одмах, у исти мах, да је

отишао у неко. друго село на неко весеље — свадбу, шта ли... — Не! Не може тако! Него да се оде његовој кући = да се види. Можда се вратио! 3 : Иде келнер, врати се, — каже: — Нема га!

Но с тим би како би. 5 те

„Стари“, пошто малочас отпева „Калоперо“, на наваљивање наше, нарочито Митровићево, попи једну овећу „трејану“ (да прочисти — оправи грло, — још нисмо знали да он није тај тито лепо пева), онда другу, па и немољен више удари у неванку. Певао је све неке старинске: „ОЈ, Мораво“, „Јечам жњела...“,

„Прођо' Левач...“. А онда, -кад он учини тако нама по вољи, ред је да и ми учинимо њему — да ми испевамо по једну. Окоми се варочито на Митровића — да му баш он испева. Кад је он,

„Стари“, учинио њему, Митровићу, по вољи, е, ред је сад да Митровић учини њему. Да му испева, и то баш ону: „Ој, девојко што ме мориш!“ Митровић се брани, није он никакав певач (и збиља, ја га нисам никад чуо да пева, па чак ни кад други певају да поможе), — Како да није, кад сви кажу да је песник. Да му пева, па да му пева! Митровић се нађе у чуду. Ја и Раде ударисмо у смех. Смејао се и Митровић донекле, а онда затражи рачун и плати. Тако око десет динара, не више. мн