Naša književnost

повић је заслужио да се после седамдесет година прештампава без скраћивања. Сем тога уза свако писмо требало је укратко ставити шта садржи да би се читалац лакше могао снаћи у оволиком обиљу чињеница и лакше вратити на сно што пој устреба. И регистар би морао садржавати не само имена лица, него и места, па чак и појединих тема о којима писац расправља. Најзад, што нам се чини најважније, свакако је требало додати испод текста објашњења о многим мање познатијим лицима која се не могу наћи у СтанојевићевојЕнциклоп едији или Милићевићеву Поменику. Такође би врло користила и ту мачења које су то данас улице што их Сретен Л. Поповић помиње под ондашњим називима итд. — да не помињемо. нека места и алузије, сасвим неразумљиве данашњем читаоцу ако му се не протумаче, Редактор (г. Ђуро Гавела) и сам признајући да. су такви коментари „на више места били доиста потребни“ извињава се да су „због обимности књиге морали изостати“, Књига је заиста вели ке, готово гломазна, и ми му морамо овај разлог уважити, али нека нам је допуштено овде учинити један предлог којим би се овом “недостатку могло доскочити. Сретен Л. Поповић има још неколико дела, оволико исто занимљивих колико и „Путовање по новој Србији“. Поред Сећања једног Београђанина и других чланака које помиње и г. Гавела у свом занимљивом предговору, Поповић има, ако се не варамо, и један путопис по нашем Приморју, а можда ће се наћи и који други: његов спис, забачен у старим листовима, да би се тако начинила још једна књига. У ту, другу свеску његових списа, могли би ућн коментари, регистри и аналитички садржај за обе свеске, што би "много користило читаоцима. Додуше, Сретен Л. Поповић није писац таквога калибра да заслужује целокупна дела, али“ је материјал Који он у списима даје тако специјалан и занимљив да се може учинити изузетак. ="

о .