Naša književnost

ОКСЕР ВИ

СТВАРНОСТ И ИЛУЗИЈЕ

ВИРЂИНИЈА ВУЛФ (0 ЕНГЛЕСКИМ РОМАНСИЈЕРКАМА

-У првом броју часописа Сопћеперогап5, који је окупио знатан број француских напредних писаца хуманистичке оријентације, објављен је ва уводном месту есеј енглеске књижевнице Вирђиније Вулф, под насловом Жена и сиромаштво, уствари одломак из књиге Моја соба. У том есеју, необично богатом друштвено-историским и естетским разматрањима услова и карактера стваралачког рада жена-писаца, Вирђинија Вулф с правом указује на тежак социјални и морални.положај жена које су се одале стваралачком позиву.

Анализирајући уметнички карактер Шарлоте Бронте, она цитира један необично занимљив одломак из њеног најбољег романа, из Жане Ејр; главна јунакиња је „жарко желела да има моћ визије, која би могла превазићи ту границу (границу њене собе); која би могла доспети до пословног света, градова и области пуних живота о којима сам чула из прича, али које никад нисам видела. Желела сам такође да имам више практичног искуства но што сам имала; да имам више веза-са својим ближњим, више познавања различитости карактера но што сам то могла постићи тамо где сам се налазила. Ценила сам шта има доброга код гђе Ферфакс и шта има доброга код Аделе; али сам веровала у постојање једне доброте друкчијег рода и много сјајније, и то што сам веровала желела сам да упознам... Обично се претпоставља да су жене, уопште узев, врло мирне; али жене осећају на исти начин као и мушкарци; и оне имају као и њихова браћа потребу да вежбају своје способности, и њима је потребно подручје за њихове тежње; оне пате од страшно окрутних стега, од готово апсолутне неактивности, као што би патили и мушкарци; и реч је о ускости духа њихових ближњих који су повлашћени када кажу да би требало да се оне ограниче на то да праве пудинге и да плету чарапе, да свирају на клавиру и да везу торбе. Непромишљено је осудити их или им се смејати ако траже да раде више или да науче више но што је обичај одредио као нужно женском, полу.“ ;

У овим једноставно реченим мислима Вирђинија Вулф види, с правом, основни разлог делимичне ограничености великих енглеских жена-писаца, једне Џејн Остен, Шарлоте Бронте, Емили Бронте и Џорџ Елнот. „Како да за тренутак не помислимо, — каже она, — ишта би било са Шарлотом Бронте да је “она имала, рецимо, три стотине ливри годишње ренте (али глупача је продала ауторска права за своје романе одједном за петнаест стотина ливри!), да је имала шире пазнавање живог света, градова и крајева у којима је живот