Naša književnost

И - 1 Књижевност

но-политичкој поезији. По својим политичким идејама присталица демократског либерализма, Змај се, заједно са Светозарем Милетићем а у оквиру његове Народне станке, најнепосредније залагао за свестрано обезбеђење мањинских народа у нагодбењачкој Мађар_ ској у којој је мађаризација узимала све већи мах; затим, исто толико и за ослобођење политичко, за потпуну слободу савести и слободу мисли, па били они угрожени ма одакле. Али је његова главна идеја ипак национална: ослобођење и уједињење свих српских земаља, а у даљој перспективи и ослобођење и уједињење свих јужнословенских па и балканских народа. У те идеје, у неминовност њихова остварења, Змај је веровао читавим својим моралним и душевним бићем. Гледајући у Светозару Милетићу оличење те политике, он му је био један од највернијих сарадника — можда би праведно било рећи: највернији сарадник —, настављајући да борбу води и у измењеним приликама отсутнога Милетића, кашто већи без некадашњег свог непогрешног инстинкта. Његови сатирични листови су били у поттуности органи таквих политичких идеја. А ·" како у Србији кнеза Михаила“и краља Милана није увек било слободе штампе, његова се критика није ограничавала искључиво на борбу са владом у Пешти, него је нападима на званични Београд имала шири и начелнији карактер, утолико више што; су у тој критици Змају помагали и београдском цензуром ућуткани опозициони политичари, емигранти из Србије. Змајеви листови су се тако, заједно са Милетићевом Заставом, у једном тренутку уздигли на достојанство свеопштег, непоткупљивог органа српске свести и савести, Они су се на тај начин борили на два фронта, али баш тај њихов несумњиво тешки положај чинио јеј да су они изгледали као "да су изнад свих регионалних пристрасности и ефемерних страсти, па су то, са пуно моралног достојанства али и са плахошћу догматичара, и бивали... Змајевом гордом духу је годио овакав несавитљив став. Чаки после 1884, када је Милетић дефинитивно морао сићи са политичке позорнице, Змај је покушао да настави све заилетенију политичку борбу; када је међутим увидео да је наступило _ време сасвим друкчије, он је 1889 обуставио Стармали: устарабарство није било у његову карактеру, а његова постојбина је улазила у своју најтежу кризу, свестрану и дубоку. Змај је мислио да јој помогне другим средствима: тада ће се сав окренути деци.

_ Могу само побројати главне теме око којих се усредсрадила крчтика Змаја као сатиричног и политичког песника његове епохе. Оп се руга размекшалом новом нараштају који, искварен туђинским васпитањем 4 изгубивши здраве патријархалне традиције, смеће с ума главни задатак, ослобођење поробљених српских земаља: њих карактерише разметљиво празнословље о славној прошлости, а кукавичлук и бежање од дужности у временима правих опасности. Јетко и са болом у души напада он стање у обреновићевској Срби ји онде види само крут бирократизам и шпијунство који су се зацарили

на све стране, а одлагање „до пролећа“ извршења најпречих нацио-,

у