Naša književnost

16 ј У 6 Књижевност

у

израз је Недићев), има вицева без хумора и. досетака чије оначење више не можемо ухватити, џи има игре речи које су само пука помодна разбибрига у ери романтичарске логомахије. Треба међутим бити праведан према Змају: на овоме тешком нослу он је често био сасвим сам, или скоро сасвим сам. Једини помена достојан његов сарадник у овој области био је Илија Огњановић-Абуказем, па и та ] тако неједнак (мако много бољи но што га замишљају они који, без познавања његова целокупног рада, говоре о њему иронично), а без ЗЏајеве храбрости и жилавости. А Змај је

тодинама уређивао све по два листа напоредо, и један од њих,

Невен, неретко испуњавао скоро сасвим сам, почев од уводне

песме па све до ребуса, аритмогрифа, логогрифа (како ли су се све.

звали) и испршне уродникове поште А како се ни једна стварна заслуга не може сасвим заборавити нити икоје добро дело заувек пот-

- пуно прећутати, нека је овде поменуто првигпут: песник Светлих

гробова исписивао је својом руком и адресе шаљући ове листове својим малобројним претплатницима. Није се тиме хвалио, није се због тога ни жалио, али ено у Библиотеци Матице српске примерака његова Змаја, на којима се и сада чита име једнога од двадесет тројице новосадских претплатника, — име исписано лепим и читким Змајевим рукописом... Тачно је да се и понеке веома успеле сатиричне песме Змајеве данас већ више не могу читати ни поттуно разумети, па се према томе у њима не може потпуно ни уживати, без подробних коментара. Али, ни је ли то неизбежна судбина многих, па н најбољих сатира, памфлета и пародија, литерарних персифлажа и политичких травестијаг Има, затим, и таквих Змајевих политичких песама у којима песник није успео уздићи порок до типеког знача ја и симбола, «него га је, својим познатим дискурзивним начином, опте: ретио узгредностима, алузијама сувише пролазнога или претежно

само актуелнога значаја, или подразумевањима одвише директ- ·

ним, специјалним и'уским. Ове је то несумњиво тако. Али, са једнога Вишега становишта, сви ови приговори бледе и нестају. Јер од јединствено сливене мисли, чиста и строга линија Зма јева морала поли-

тичке начелности“ и нопотку пљивости, па разумна мера“ у његовим

нападима и онда када је тај морал оста јао без мрље и пукотине,

светле још и данас као пример честитог песничк ог залагања за 5

добро народа, и не само једнога слоја његова. Додуше, са повлачењем Милетића осетило се да Змај у палитици није био самостална личност — а и како би! — да се у погубНим лавиринтима. наше тадашње политичке гужве није могао.

поуздано кретати без милетићевског ослонца, па“ Је стола = у

Томе периоду, кашто и грешио, испадао“ из старога такта,

146 неочекивано узмицао а час се неопрезно затрчавао, већ несигу- | ран у се. Али, ваља признати и то да су у Војводини времена после

Милетића била изузетно невесела, изузетно узрујана и изузетно збркана. И Змај их је добро осећао: скоро предосећао. Имао је непотрешан нањух докле, када, како ваља нападати, и кога, где, на коме

"и