Naša književnost

Ћутање мора | 5 41

Изговоривши ово, гледао је у моју синовицу, у њен правилан, тврдоглав и нежан профил. Она је ћутала с усиљеном озбиљношћу, на којој су подрхтавали трагови једног избрисаног осмејка. Она је то осећала. Приметих да је мало поцрвенела и да јој се појави једна бора између двеју обрва. Прсти су јој трзали иглу сувише браво и сувише грубо, тако да је стално претила опасност да јој се прекине конац. |

= Да, — настави тих и монотони глас официров, — боље је тако. Много боље. То чини заједнице чвршћим, — заједнице у којима и једна и друга страна добија. у величини... Постоји једна · врло лепа дечја прича коју сам читао и ја, коју сте читали и ви и коју је свак читао. Не знам да ли је њен наслов исти у нашим двема земљама. У мојој земљи, она се зове Раз Тлегтипа дале бесћбпе.

— „Животиња и Лепотица“. Јадна Лепотица! Животиња се понаша _ према њој по свом ћефу — а она је немоћна и заточена. Животиња јој натура своје неумитно и неподношљиво присуство у свако доба дана, и ноћу и дању, без престанка... Лепотина је поносна, досто· јанствена и тврда срца... Мо Животиња вреди више него што на први поглед изгледа... О, не зато што би била углађена! Напротив, она је незграпна, сурова, изгледа врло простачки поред Јепотице, која је тако фина!... Али она има срце, да, она има душу, душу која тежи уздигнућу. Само кад би Лепотица хтела!... Но Лепотици је требало много времена да захте. Па ипак, мало по мало, у дну очију омрануте тамничарке, она открива, светлост, она открива отсев у коме се могу сагледати молитва и љубав. Отада, она осећа мање тешку шапу, она осећа мање окове тамнице... Најзад престаје да мрзи. Истрајност Животиње је дира и она пружа руку... Животиња се одмах преображава, чаролија која ју је одржавала у оном нељудском крзну, распршава се; место Животиње, то је" сада витез, леп и племенит, осећајан и образован, витез кога, сваки пољубад Лепотице кити све блиставијим ољликама... ихова зајед_ ница крунише се најузвишенијом брачном срећом. Њихова деца, која сабирају и мешају карактерне и физичке. црте својих родитеља, најлетипа су деца која је земља икад родила... — Зар вам се ова прича не свиђа» Што се мене тиче, ја сам је увек волео. Читао сам је ни сам не знам колико пута, изнова и изнова. Животињу сам волео нарочито, јер сам схватао њену велику невољу. Чак и данас, не могу а да-се не узбудим кад говорим о њој.

(Он заћута, уздахну снажно, поклони се и рече:

= Желим вам лаку ноћ.

Једне вечери — тек што сам се био попео у своју собу да узмем дувана — чух да доле неко свира на хармонијуму. Свирао је „Осми прелудијум и Фугу , које је моја спновица увежбавала уочи катастрофе. Свеска са нотама стајала је отворена на тој страни, али, све